Ко је магарац у српској књижевности

Има једна поучна прича о вредном и безазленом (читај, наивном!) магарцу и његовом лукавом и лицемерном (читај, користољубивом!) газди. Магарац се једном пожали газди како му стално товари претешко бреме и да неће дуго још моћи да га тегли... Газда га на то умири речима да ће му ускоро купити златни улар и самар, који ће га учинити посебним међу магарцима и пред људима, па ће му тиме и терет бити лакши... Овај басноказ ћемо завршити на крају, под претпоставком да је газда поприлично од „српског генетског кода”, јер је и то потекло из српског народног умотворења.

Последње три деценије видимо, нажалост, да су се обезвређивања и безочна грабеж у материјалној сфери и те како пренела и у „српски књижевни пантеон”, можда и највише и најдубље, јер у време кад је маси наметнуто да само некако преживи напунивши стомак, ко још има воље да „живи и од књиге”! Грабљивци и лопови прво убијају морални кодекс, а онда „затварају уста” утемељеној и етичкој критици. У државне и народне институције културе улазе особе недовољног знања и морала, али невероватне амбиције и таштине. Опет нажалост, по оној опет народној: „Дај човеку власт па ћеш видети каква му је част”, на чудан начин у ту мрежу новокомпонованих „књижевних вредности” су се уплели и њеним лобистичким и ускогрупним законима мита и намештаљки подлегли, и неки осведочено добри ствараоци. Тако српска књижевност, која своју божанственост и цивилизацијску висину држи већ скоро миленијум, за кратко време „спаде са коња на магарца”! Сад нас управо од тих, који су и једини могли нешто учинити да се та „мрежа паук-књижевности” покида и да се поклони пажња неким новим Андрићима и Дучићима, којих и те како, тек у овако драматичним и кризним друштвено-политичким временима има и има, непрестано засипа са ламентима над „посрнулом књижевношћу” и са „куку-леле” за старим добрим вредностима.

Не морамо их посебно именовати, јер су они свакодневно присутни у медијима, с једне стране као челници многих културних институција и манифестација, од локалних и регионалних до највиших националних, а с друге стране су и сами писци и песници, чланови разних жирија и одбора за награђивање, па на крају и сами лауреати већине најзначајнијих награда. Чини се да никад више не царује оно: „Ја тебе војводо, а ти мене сердару!”

Тако, угледни писац и есејиста,  руководилац значајне културне установе, одлично перципира однос данашњег читаоца и „индустријске књиге” (читај, профитне!) која је угушила „пунокрвну књижевност”, фељтонистички, маниристички и дегенерисани роман, који је потиснуо дубински Андрићев и Црњанског, итд. итд. И као већина осталих  тврди, како у ововременој српској књижевности „нема дубоких и неочекиваних романа, који ће заокружити епоху” итд. Да нисмо сведоци да међу делима бескрупулозно маргинализованих и потпуно игнорисаних добрих писаца, и те како има нових универзалних, а наших – и „ћуприја” и „сеоба”, још бисмо поверовали овима који све знају, али ето, не знају колико и сами кроје капу новом српском слову! Пре би се могло рећи – има тог књижевног блага у овом божанском народу, увек има, само није у нечијем видокругу, а све чешће, нажалост, ни у интересној сфери! Да је реч о одређеним необјашњивим знањима и интересима, говоре и најновији атаци у образовању на Десанку Максимовић, а у градњи на Ђуру Јакшића.

Баш по оном, већ легендарном афоризму сјајног Милована Витезовића: „Да ли хоћеш да ти кажем шта мислим о твојој књизи или да останемо пријатељи?”

Онај власник магарца из приче са почетка, наравно, упркос томе што је знао муку свог теглећег роба, не олакша је! Купи позлаћени улар и самар да „замаже магарцу очи”, али не одуста од свог користољубља. Тако магарац оста магарац, упркос злату на својим јадним плећима и врату! А ко је магарац у новој српској књижевности, просудите сами!

Миша Лазар,
члан Српске духовне академије,
Београд