Ko je magarac u srpskoj književnosti

Ima jedna poučna priča o vrednom i bezazlenom (čitaj, naivnom!) magarcu i njegovom lukavom i licemernom (čitaj, koristoljubivom!) gazdi. Magarac se jednom požali gazdi kako mu stalno tovari preteško breme i da neće dugo još moći da ga tegli... Gazda ga na to umiri rečima da će mu uskoro kupiti zlatni ular i samar, koji će ga učiniti posebnim među magarcima i pred ljudima, pa će mu time i teret biti lakši... Ovaj basnokaz ćemo završiti na kraju, pod pretpostavkom da je gazda poprilično od „srpskog genetskog koda”, jer je i to poteklo iz srpskog narodnog umotvorenja.

Poslednje tri decenije vidimo, nažalost, da su se obezvređivanja i bezočna grabež u materijalnoj sferi i te kako prenela i u „srpski književni panteon”, možda i najviše i najdublje, jer u vreme kad je masi nametnuto da samo nekako preživi napunivši stomak, ko još ima volje da „živi i od knjige”! Grabljivci i lopovi prvo ubijaju moralni kodeks, a onda „zatvaraju usta” utemeljenoj i etičkoj kritici. U državne i narodne institucije kulture ulaze osobe nedovoljnog znanja i morala, ali neverovatne ambicije i taštine. Opet nažalost, po onoj opet narodnoj: „Daj čoveku vlast pa ćeš videti kakva mu je čast”, na čudan način u tu mrežu novokomponovanih „književnih vrednosti” su se upleli i njenim lobističkim i uskogrupnim zakonima mita i nameštaljki podlegli, i neki osvedočeno dobri stvaraoci. Tako srpska književnost, koja svoju božanstvenost i civilizacijsku visinu drži već skoro milenijum, za kratko vreme „spade sa konja na magarca”! Sad nas upravo od tih, koji su i jedini mogli nešto učiniti da se ta „mreža pauk-književnosti” pokida i da se pokloni pažnja nekim novim Andrićima i Dučićima, kojih i te kako, tek u ovako dramatičnim i kriznim društveno-političkim vremenima ima i ima, neprestano zasipa sa lamentima nad „posrnulom književnošću” i sa „kuku-lele” za starim dobrim vrednostima.

Ne moramo ih posebno imenovati, jer su oni svakodnevno prisutni u medijima, s jedne strane kao čelnici mnogih kulturnih institucija i manifestacija, od lokalnih i regionalnih do najviših nacionalnih, a s druge strane su i sami pisci i pesnici, članovi raznih žirija i odbora za nagrađivanje, pa na kraju i sami laureati većine najznačajnijih nagrada. Čini se da nikad više ne caruje ono: „Ja tebe vojvodo, a ti mene serdaru!”

Tako, ugledni pisac i esejista,  rukovodilac značajne kulturne ustanove, odlično percipira odnos današnjeg čitaoca i „industrijske knjige” (čitaj, profitne!) koja je ugušila „punokrvnu književnost”, feljtonistički, maniristički i degenerisani roman, koji je potisnuo dubinski Andrićev i Crnjanskog, itd. itd. I kao većina ostalih  tvrdi, kako u ovovremenoj srpskoj književnosti „nema dubokih i neočekivanih romana, koji će zaokružiti epohu” itd. Da nismo svedoci da među delima beskrupulozno marginalizovanih i potpuno ignorisanih dobrih pisaca, i te kako ima novih univerzalnih, a naših – i „ćuprija” i „seoba”, još bismo poverovali ovima koji sve znaju, ali eto, ne znaju koliko i sami kroje kapu novom srpskom slovu! Pre bi se moglo reći – ima tog književnog blaga u ovom božanskom narodu, uvek ima, samo nije u nečijem vidokrugu, a sve češće, nažalost, ni u interesnoj sferi! Da je reč o određenim neobjašnjivim znanjima i interesima, govore i najnoviji ataci u obrazovanju na Desanku Maksimović, a u gradnji na Đuru Jakšića.

Baš po onom, već legendarnom aforizmu sjajnog Milovana Vitezovića: „Da li hoćeš da ti kažem šta mislim o tvojoj knjizi ili da ostanemo prijatelji?”

Onaj vlasnik magarca iz priče sa početka, naravno, uprkos tome što je znao muku svog teglećeg roba, ne olakša je! Kupi pozlaćeni ular i samar da „zamaže magarcu oči”, ali ne odusta od svog koristoljublja. Tako magarac osta magarac, uprkos zlatu na svojim jadnim plećima i vratu! A ko je magarac u novoj srpskoj književnosti, prosudite sami!

Miša Lazar,
član Srpske duhovne akademije,
Beograd