Губитници и поражени

Како започети дан у Србији у првој половини врелог јула? Да ли нам се исплати да устајемо? Да ли је боље да останемо скврчени и склупчани у постељи и тако преспавамо сав ужас, очај и несрећу која нас окружује? Да не отварамо очи и не гледамо јад и страхоту која нам се догађа пред очима? Да не чујемо ниједну лошу, ружну и трагичну вест – које немилосрдно и без икаквог реда сустижу једна другу? Да не примимо ниједан телефонски позив којим ће нам бити јављено да је застрашујући вирус који хара светом напречац однео живот некоме ко нам је драг и кога волимо? Ако по целу ноћ констернирани бленемо у ТВ екран и живи директни пренос безумља на београдским улицама – онда већ знамо да је разуларена маса поломила врата на згради Скупштине Србије, да је теже и лакше повређено на стотине људи, да је запаљено толико аутомобила, да је неки безумник ножем у бутину убо некога… Питања је много – а одговора безнадежно мало.

С циглом у стомаку пишем овај текст. Почињао сам га неколико пута – и одустајао. Питам се – каква је вајда? Шта ћу променити? А онда се поново враћам за компјутер. Ако на стотине анонимних лекара, сестара и помоћног медицинског особља у српским болницама даноноћно изгара и бори се за људске животе у апокалиптичним условима – онда морам. Јер свако ко у огледалу јавности има макар колики одраз, коме је стало до будућности наше деце – дужан је да се огласи и позове на разум. Којег је све мање.

Куда то иде Србија? Јесмо ли једном ногом закорачили у понор? Јесмо ли у предворју грађанског рата? Хоће ли коб српских подела – као толико пута у нашој историји – да нас с крвавим исходиштима поново сучели једне наспрам других? Где нам је памет? Колико видим – по српским селима нико бетонским цоклама не разбија стакла на прозорима месних заједница. Нико не ломи, не пали и не уништава…У доба короне, у којем је људски живот налик пилећем, у времену жетве кад на житним пољима српски сељаци скупљају свако зрно жутог злата – куда су се то упутили грађани великих градова у Србији? Око чега то људи у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу не могу да се договоре?

Откуд толика мржња, бес и рушилаштво? Чије је то што разбијају и с невиђеним сладострашћем ломе у парампарчад? Управо то ме је јуче телефоном питао мој стари отац. Који у деветој деценији свог живота не може да трене од бриге за будућност свог порода, својих унука и праунука...

Далеко било да се може оспоравати право грађанима на слободу мишљења и говора. Као и право да јавно негодују, да буду незадовољни укупном ситуацијом у српском друштву, да демонстрирају и изражавају своја политичка уверења. Да оспоравају изборне резултате, да сумњају у њихову регуларност, да вођени субјективним осећањем да су им ускраћена грађанска и људска права критикују власт. Све је то легитимно и неспорно. Као и политичка борба и сучељавање опозиције наспрам власти.

Чак и у условима пандемије и поновног насртаја страшне заразе чији убилачки откоси сваким даном односе све више живота… Свакако, под условима да су стратези и планери ужаса који се одвија на београдским улицама, као у ратним биткама, проценили да је без обзира на неопходне смртне квоте и изгубљене људске животе – баш сада тренутак: да треба ударити сада када је власт начета, када није стигла да сазове нови састав парламента и да формира нову владу, када је притиснута датим обећањима међународној заједници да ће бити кооперативна у решавању питања Косова и Метохије.

Ако је то идеја – а изгледа да јесте, онда приче о спонтаности протеста падају у воду и постају смешне. Баш као и разлози да су протести започети због најављеног „корона полицијског часа”, од којег је, узгред, власт брже-боље одустала.

Нисам једни који се с осећањем стида и понижености јавно пита: Ко су оне набилдоване и истетовиране сподобе које наспрам жалосног здања скупштине фронтално насрћу, ломе, бацају „Молотовљеве коктеле” и шок-бомбе на полицију? Ако су то грађани који изражавају своју политичку вољу – онда је Централни затвор у Бачванској обданиште. Тешко ми је да замислим да је несрећни Драган Ђилас преко свог кума, или не знам већ преко кога, ангажовао плећате и кратко ошишане батинаше да уз коришћење њихових услуга насилно преузме власт у Србији. Још теже ми је да поверујем да је још несрећнији председник Србије, на чијем лицу је видљиво да не зна где удара – уз сву моћ, силу, полицију, војску, БИА, ВБА, САЈ и Кобре и шта још све не што му је на располагању – преко својих жбирова са трибина наших стадиона позвао разуларене хулигане и све са бејзбол-палицама, боксерима, ножевима и шок-бомбама послао на голоруки народ. То просто не могу и нећу да поверујем – јер не капирам шта би тиме постигао. Или ваљда да покаже – како је опозиција која је бојкотовала изборе криминогена и рушилачка? До следећих избора – зашто би се њоме уопште бавио?

Но, нека се том аналитиком баве неки други. Људи којима је то посао – који су преузели одговорност да воде рачуна о држави, о сигурности и безбедности грађана Србије, о менталном и духовном здрављу популације и сваког појединца. Забринут због веома мало гласова и позива на разум. Питам се како проводимо ове спарне и вреле летње дане. Да ли у дебелој хладовини испијамо лимунаду, сечемо хладан бостан и повремено полижемо по који сладолед док чекамо да нам око 15 часова Кризни штаб и све мање куражни доктор Кон јаве колико имамо умрлих и новозаражених? А онда, по подне, док је највећа ватра, мало прилегнемо и дремнемо, јер знамо да ћемо од почетка мрака до дубоко у ноћ да бленемо у телевизоре и уместо омиљених серија и филмова да гледамо премијерни страшни ријалити варварства, хулиганства, зла и мржње? И тако, из ноћи у ноћ… Докле? До катастрофе и до највећег зла…

Зашто се не оглашавају институције, бранше, интелектуалци, истакнути појединци, уметници, спортисти? Да ли очекују да нам улица реши будућност и перспективе? Шта значи мук који злослутно трпимо и осећамо? Нисам чуо, макар не довољно гласно, да су лидери опозиције која је бојкотовала изборе осудили рушење, уништавање добара и угрожавање људских живота на протестима. Зашто то не кажу јасно и гласно? Ситуација је довољно тешка и алармантна – да има разлога да сви то понављамо небројано пута. Овако, чини се да смо неми сведоци рата који само што се не разбукти. Ни речи охрабрења, наде, разума, самопоштовања и наговештаја да нам је дијалог и разговор преко потребан.

Ако то не схвате и власт и опозиција, бојим се да ће дани који су пред нама да нам донесу велико зло и несрећу у којој ћемо сви бити поражени и сви губитници.

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa