„Јунаци” нашег доба

Током пандемије вируса корона свели смо друштвене контакте на минимум. Као новопечена пензионерка са вишком слободног времена гледам телевизију више него обично. Поражена сам падом квалитета ТВ програма. На јавном сервису емитују се искључиво репризе домаћих ТВ серија уз понеки филм. Изузетак је Трећи канал на којем се емитују одличне емисије из културе. На осталим ТВ станицама преовлађују емисије у којима се у стопу прате естрадне личности и извештава о свему што им се догађаја, затим емисије о криминалним клановима и анализе злочина из прошлости, интервјуи са опскурним личностима из деведесетих година 20. века. Питам се кога то интересује и која је сврха тих емисија.

Ипак, најгоре што је икада емитовано на телевизијама са националном фреквенцијом су ријалити програми. Учесници су већ доказане ријалити звезде, промискуитетне старлете, људи без занимања, пропале естрадне личности, криминалци, бивши осуђеници, сумњиви бизнисмени. Гледаоци током целог дана имају прилике да гледају њихове препирке, туче, секс у по бела дана, клетве, поливање, нападе хистерије, свађе деце и родитеља...  Приучени, сервилни водитељи свесрдно их подстичу на што веће сукобе, јер знају да то гледаоци очекују. Не пропуштају ниједну прилику да истакну како их гледа „милионски аудиторијум”, учвршћујући учеснике у уверењу да су „ТВ звезде”.

Млади , још незрели људи гледајући ове програме, хтели не хтели, опредељују се између учесника, почињу да их подржавају и на крају усвајају њихов систем вредности. Још када из таблоида сазнају да њихови јунаци за продају своје интиме зарађују вртоглаве суме новца, које се крећу до 250.000 евра, а троше их на скупе аутомобиле, пластичне операције, коцку, питам се какву поруку шаљемо младима.

Неко је пре седам, осам година четири телевизије са националном фреквенцијом, због уређивачке политике метафорички назвао „четири јахача апокалипсе”. Не треба наглашавати да се на две од те четири телевизије емитују ријалити програми који су својеврсни социјални инжењеринг. Ствара се генерација пасивних особа, без осећаја одговорности, без самопоштовања, без срама, бришу се границе између добра и зла, све је дозвољено и ништа није свето.

А све зарад енормне зараде од гласова упућених путем СМС-а и реклама коју овакви програми доносе власницима телевизија.

Љиљана Милановић,
Београд