Српска традиција и Јованка Броз

Овог лета на Радио-телевизији Србије приказан је и репризиран филм „Тито и његове жене”. У завршном кадру филма се говори како је Титова удовица Јованка Броз (1924–2013) три последње деценије живела без личних докумената. То значи да у том времену није имала грађанска права; није могла да путује, да гласа, да има рачун у банци и др. Лична документа су јој уручена  2009. када је имала 85 година. Са горком иронијом она је рекла: „Е сада могу да путујем”. Овакво ускраћивање слободе и грађанских права истакнутој јавној личности у нескладу је са човечанским односом који је у Србији 19. века постојао према растављеним и разведеним владарским женама. Ево таквих примера.

Кнез Милош и кнегиња Љубица су се раздвојили након неслоге у браку, при чему је кнез боравио у Топчидерском конаку, а кнегиња у Конаку код Саборне цркве. У свом дивном здању кнегиња је живела слободно окружена породицом и послугом. Данас је Конак кнегиње Љубице угледни историјски споменик и живи центар културних збивања. Кнез Михаило је такође дао пример људског односа према разведеној супрузи кнегињи Јулији. Након брачних трзавица, које занимљиво описује Слободан Јовановић, пар се развео а Јулија је добила богату отпремнину и непокретности у иностранству. Живела је још дуго, слободна у европским престоницама, па се и поново удала. Трећи пример представљају краљ Милан и краљица Наталија Обреновић чији је брак био драматично неусклађен. Осим породичних сукоба, они су били и политички противници са своје две супротстављене странке. Након развода краљица је била приморана да напусти Србију. Наставила је живот слободна у свом летњиковцу – дворцу, који постоји и данас у Бијарицу, на француској обали Атлантика.

Односом према Јованки Броз, удовици свога владара, Титова Југославија је учинила жалосни корак уназад у поређењу са Србијом 19. века.

У филму „Тито и његове жене” главне коментаре давали су двојица историчара из Словеније и Хрватске.  Из њихових исказа се видело да су имали лична обавештења о Јованки од старијих земљака који су били у Титовој близини последњих његових година. Из њихових коментара избијала је несимпатија па и мржња према Јованки. После уводног комплимента да је као девојка била лепа, следио је дуги низ погрдних исказа. Са прикривеним подсмехом историчари су говорили о одлуци да Јованка не постане мајка. Затим следе снимци на којима она, жељна материнства, са љубављу милује и мази малу децу посетилаца и игра се са њима.  Историчари затим дају исказе у стилу надрипсихолога и психијатара. На пример, процењују да су Јованкине сузе на сахрани биле вероватно искрене. Усуђују се да дају дијагнозу да је она имала манију гоњења. Тако нешто не би казали прави лекари јер их обавезује Хипократова заклетва која међутим за историчаре не важи. Не само за Јованку, већ су и за Даворјанку Пауновић, рано преминулу Титову љубав из периода рата, коментатори тврдили да је била психолошки поремећена, нестабилна, посесивна и да је отежавала приступ Титу, што је посебно тешко падало руководиоцима из западних крајева. Вређајући ове две Српкиње, Титове љубави, водитељи филма индиректно вређају Тита јер је, по њима, живео са психички поремећеним женама.

Драган Станковић,
Београд