Srpska tradicija i Jovanka Broz

Ovog leta na Radio-televiziji Srbije prikazan je i repriziran film „Tito i njegove žene”. U završnom kadru filma se govori kako je Titova udovica Jovanka Broz (1924–2013) tri poslednje decenije živela bez ličnih dokumenata. To znači da u tom vremenu nije imala građanska prava; nije mogla da putuje, da glasa, da ima račun u banci i dr. Lična dokumenta su joj uručena  2009. kada je imala 85 godina. Sa gorkom ironijom ona je rekla: „E sada mogu da putujem”. Ovakvo uskraćivanje slobode i građanskih prava istaknutoj javnoj ličnosti u neskladu je sa čovečanskim odnosom koji je u Srbiji 19. veka postojao prema rastavljenim i razvedenim vladarskim ženama. Evo takvih primera.

Knez Miloš i kneginja Ljubica su se razdvojili nakon nesloge u braku, pri čemu je knez boravio u Topčiderskom konaku, a kneginja u Konaku kod Saborne crkve. U svom divnom zdanju kneginja je živela slobodno okružena porodicom i poslugom. Danas je Konak kneginje Ljubice ugledni istorijski spomenik i živi centar kulturnih zbivanja. Knez Mihailo je takođe dao primer ljudskog odnosa prema razvedenoj supruzi kneginji Juliji. Nakon bračnih trzavica, koje zanimljivo opisuje Slobodan Jovanović, par se razveo a Julija je dobila bogatu otpremninu i nepokretnosti u inostranstvu. Živela je još dugo, slobodna u evropskim prestonicama, pa se i ponovo udala. Treći primer predstavljaju kralj Milan i kraljica Natalija Obrenović čiji je brak bio dramatično neusklađen. Osim porodičnih sukoba, oni su bili i politički protivnici sa svoje dve suprotstavljene stranke. Nakon razvoda kraljica je bila primorana da napusti Srbiju. Nastavila je život slobodna u svom letnjikovcu – dvorcu, koji postoji i danas u Bijaricu, na francuskoj obali Atlantika.

Odnosom prema Jovanki Broz, udovici svoga vladara, Titova Jugoslavija je učinila žalosni korak unazad u poređenju sa Srbijom 19. veka.

U filmu „Tito i njegove žene” glavne komentare davali su dvojica istoričara iz Slovenije i Hrvatske.  Iz njihovih iskaza se videlo da su imali lična obaveštenja o Jovanki od starijih zemljaka koji su bili u Titovoj blizini poslednjih njegovih godina. Iz njihovih komentara izbijala je nesimpatija pa i mržnja prema Jovanki. Posle uvodnog komplimenta da je kao devojka bila lepa, sledio je dugi niz pogrdnih iskaza. Sa prikrivenim podsmehom istoričari su govorili o odluci da Jovanka ne postane majka. Zatim slede snimci na kojima ona, željna materinstva, sa ljubavlju miluje i mazi malu decu posetilaca i igra se sa njima.  Istoričari zatim daju iskaze u stilu nadripsihologa i psihijatara. Na primer, procenjuju da su Jovankine suze na sahrani bile verovatno iskrene. Usuđuju se da daju dijagnozu da je ona imala maniju gonjenja. Tako nešto ne bi kazali pravi lekari jer ih obavezuje Hipokratova zakletva koja međutim za istoričare ne važi. Ne samo za Jovanku, već su i za Davorjanku Paunović, rano preminulu Titovu ljubav iz perioda rata, komentatori tvrdili da je bila psihološki poremećena, nestabilna, posesivna i da je otežavala pristup Titu, što je posebno teško padalo rukovodiocima iz zapadnih krajeva. Vređajući ove dve Srpkinje, Titove ljubavi, voditelji filma indirektno vređaju Tita jer je, po njima, živeo sa psihički poremećenim ženama.

Dragan Stanković,
Beograd