Стомак не пита за корону

„Желите ли пљескавицу у тортиљи или лепињи? Шта ћемо од прилога? Једете одмах или носите?”, брзо, као на траци, радница једног престоничког киоска брзе хране испитује младића. Звезда упекла, а роштиљ цврчи. Она носи маску на лицу и качкет на глави. Епидемија вируса ковид 19, на први поглед, није растерала љубитеље гурманлука са роштиља, пица, сендвича и осталих специјалитета који се једу „с ногу”.

– Има посла, само нешто мање него пре короне. Град је празан па је мање људи који купују храну код нас – сведочи радница у киоску. Наруџбине се ређају једна за другом, а гладни суграђани пристижу. Неколико улица даље, испред једног од шалтера у Рузвелтовој улици где је у свако доба дана и ноћи било гужве, нема готово никога. Две раднице стоје испред и разговарају. Пауза за кафу и цигарету отегла се, како кажу, због новонасталих околности. Од локала до локала призори су другачији. Као и у редовним околностима, објашњавају, број посетилаца зависи од доба дана и локације где се киоск налази.

– Ово је прометна улица и пре короне смо имали више посла. Током дана је мање поруџбина, а и увече није као раније – истичу и додају да маске и рукавице носе док раде. Муштерије, према њиховим речима, углавном их носе и скидају само када треба да једу. Пошто је шалтерска продаја и продавце и купце раздваја стакло, не опомињу муштерије када дођу без маске.

Што се тиче радника на шалтерима брзе хране, које је обишла наша екипа, могло би се само рећи – колико људи, толико ћуди. Неки од њих све време раде под маскама, док други заштиту носе око врата. Већина мајстора не носи рукавице, без обзира на то што су у директном контакту са храном. На свим шалтерима поређане су бочице за дезинфекционим средствима. На вратима појединих локала стоји истакнуто обавештење колико људи сме у исто време да борави у затвореном делу објекта. Постоје и они који су због епидемиолошке ситуације забранили улаз у унутрашњи део киоска. Широм су отворена врата и постављене „препреке” – барске столице, метле, шипке...

– Купује народ пљеске, неки једу у башти, неки носе – прича један од прекаљених роштиљ-мајстора. Посла има мање у ноћним сатима, каже, јер због актуелних мера нема оних који право из ноћног провода сврате на клопу. Пред једним од киоска где се продаје пица било је много света. Девојка која ради на шалтеру потврђује речи колегинице с почетка приче – посетилаца има тек за нијансу мање него пре пандемије. Празни столови пред овим киоском не осликавају право стање ствари. Многи од купаца, како објашњава, купе породичну пицу или траже да им се парче спакује да га понесу. Има оних који купе пицу па једу у аутомобилу.

– Мања је гужва него раније. Краће се чека, а кад зовем телефоном да наручим, одмах се јаве и кажу да дођем за десетак минута. Раније се дешавало да се чекам и по 20 минута и дуже – каже један од љубитеља брзих специјалитета са роштиља.

У „улици гладних” скоро па као некад

Кад би се човек пробудио из неког дугачког сна и упутио директно у Булевар маршала Толбухина, некада Гоце Делчеву, ни на крај памети му не би било да у овом граду тренутно влада опака зараза вирусом корона. Јер тамо, у надалеко познатој „улици гладних”, десетине објеката са брзом храном раде пуном паром, а нарочито у вечерњим сатима када једва постижу да испеку довољно пљескавица и кобасица, гироса и кебаба, палачинака и пица, како би нахранили гладан народ, углавном младеж.

– Није баш као претходних година, али не жалимо се, и на први поглед изгледа као да је све нормално, али сви знамо да није. И мада звучи чудно, иако је ово с вирусом горе него икад, сада радимо много успешније него пролетос у време оног првог налета епидемије и ванредног стања. Што се нас тиче, ми се максимално придржавамо свих мера опреза и заштите од заразе. Инспектори нас свакодневно контролишу и ту нема шале, све мора да функционише како је наложено – прича момак који ради на припреми хране у једном од популарнијих киоска.

А муштерије? Шарено. Неки носе маске, рукавице ретко, неки су без икакве заштите, не хају много...

– Како да једем са маском преко лица? – покушава да буде духовит младић. – Уосталом, када купујем храну на дистанци сам у односу на продавца, а онда се монтирам за празан сто и једем на миру. Знам све, слушам вести, али искрено мислим да је јако мала шанса да се заразим овде, испред киоска са клопом...

Стални посетиоци „улице гладних” добро памте крај марта и онај први насртај короне на наш град. Сећају се и да су власници неких од најпопуларнијих, готово култних радњи у овом сокаку ставили катанац кад је уведено ванредно стање, али сад раде прилично успешно.

И, што им је најважније, будући да функционишу по моделу шалтерске продаје, нису у обавези да посао завршавају у 21 или 23 часа попут „класичних” ресторана или пекара. Коначно, онај успавани човек с почетка ове приче не би могао да се не зачуди над чињеницом – вирус никад интензивнији, а атмосфера опуштена па скоро као да га нема...

М. Ј.