За опасне псе одговорни власници

Ваљево – О потенцијално опасним псима, који се држе као кућни љубимци или чувари одређених добара и објеката, у јавности се проговори тек када неко буде повређен или пак настрада као што је био недавно случај у околини Смедерева. Кључно питање које се може чути после таквих догађаја је – ко је крив? Људи из струке без двоумљења одговарају – човек, односно власник пса. Јер, како кажу, било да је у питању пекинезер или амерички бул-теријер, ако га власник занемарује, не васпитава адекватно и не контролише ствара велики проблем и себи и околини.

Доцента др Владимира Димитријевића, са Ветеринарског факултета из Београда, учесника недавно одржаног годишњег саветовања судија у Ваљеву, који је изложио реферат на тему „Идентификација опасних раса паса”, питали смо како ову материју регулисати. Тачније, шта се са правне и стручне стране чини да се власници таквих паса „дозову памети” и да се смањи број инцидената.

– Управо је моје учешће на оваквим семинарима мотивисано са циљем да се ова материја правно уоквири, како због евентуалне злоупотребе опасних паса, тако и одговорности њихових власника. Могуће опасан пас је, по једној од дефиниција, онај који без икаквог повода нападне и повреди другу животињу и, наравно, човека. У некој подели такве псе треба одвајати од такозваних опасних раса паса као што су: питбул-теријери, амерички бул-теријери, ротвајлери, добермани, шарпланинци, јапански борци и још неке врсте службених паса који су својом конституцијом, изгледом и тежином заиста респективни и опасни. Нажалост, код нас и даље велики број људи држи такве псе из побуда које нису етичке, већ са амбицијама некаквог показивања или плашења других људи. Случај из околине Смедерева показао је да је пас злоупотребљен, односно да га је његов власник употребио као оружје за убиство другог лица. Због тога се и чине значајни напори на плану правне регулативе, али и едукације како бисмо власнике упознали, односно упозорили на могуће последице када се одлуче да узму таквог пса за кућног љубимца. То ће у потпуности бити регулисано правилником о добробити домаћих животиња чији нацрт је урађен пре две године и још чека на скупштинску процедуру – каже др Димитријевић уз подсећање да су неке западне земље још у 17. веку донеле закон о заштити и правима домаћих животиња. Колико се у томе далеко отишло сведочи и ових дана приспела информација из Норвешке где је тамошња влада донела одлуку да полицијски пси добију статус државних службеника.

Без обзира на то што се код нас и даље лута по питању правног регулисања ове материје, ипак, постоје, за одређене околности, јасни правилници и упутства које су донеле ветеринарске, комуналне и друге инспекцијске службе.

– Сваки власник чијем псу ветеринари утврде дијагнозу да је потенцијално опасан и нестабилан, а таквих је у укупној популацији неколико процената, требало би да зна шта су његове обавезе. Најпре, такав пас када се изводи у шетњу мора бити јасно обележен са наранџасто-жутом огрлицом, на њушци треба да има корпу и да је стално на повоцу. Прописано је да лице које води таквог пса мора бити пунолетно, да није кривично гоњено и да је радно способно. Нажалост, у пракси то није случај због чега је врло битно доношење адекватних законских мера са јасно предвиђеним санкцијама за све власнике који их не поштују. Знам да су у развијеним земљама у питању високе новчане па и затворске казне. До доношења нових прописа тече и акција чиповања свих паса, без обзира на то били они потенцијално опасни или не, и уношење у централни регистар. Када се то заврши практично ће се знати сви они власници који занемарују, злоупотребљавају ове животиње, било за борбе, или да их пуштају на улицу – објашњава др Димитријевић, уз наглашавање да какав ће бити један пас у највећој мери зависи од тога ко брине о њему.

Б. Нововић