Булевар посластичарских мајстора за све генерације

Иако Кнез Михаилова носи титулу најпознатије шетачке улице у престоници, и тротоарима Булевара краља Александра тиска се мноштво суграђана различите животне доби, нарочито у вечерњим сатима. Од малишана који уче да ходају држећи родитеље за руку, до најстаријих Београђана, који корачају ослањајући се на штап. И готово сваки пролазник држи корнет из кога извирују шарене кугле сладоледа. Управо је та летња посластица један од магнета који привлачи житеље главног града.

За две или више кугли, слатки корнет је бесплатан – истакнуто је, као додатни мамац, у излогу једне од посластичарница.

Редови који се формирају испред хладних витрина, које маме разновсношћу боја и укуса, потврда су квалитета. И не само то: како смо чули од сладољубаца који стрпљиво чекају да буду услужени, кугла кошта између 60 и 100 динара, што је јевтиније него на „Кнезу”.

Застајемо испред посластичарнице кроз чији се излог, иза сладоледа од ваниле, чоколаде, шумског воћа, лимуна… назире још много посластица.

Старији господин нас позива нас да уђемо у то слатко царство. Уводи нас у простор који одише духом прошлих времена. Зидови су прекривени великим огледалима, а преко пута округлих металних столова налазе се фрижидер са колачима  и стаклена витрина у којој су поређане торте. Туфахије, тулумбе, грчке и турске баклаве, кадаиф, како каже, продају се скоро једнако као сладолед.

– Оријенталне посластице полако нестају из градских посластичарница – започиње причу, док сипа бозу у стаклене чаше. Овај освежавајући напитак, тврди, заједно са наведеним слаткишима, сели се у прошлост. У престоници, каже нам, данас има свега неколико посластичарских радњи у којима се прави боза. Зато љубитељима овог напитка није тешко да „запуцају” из било ког дела града у Булевар краља Александра.

– Код нас се освеже бозом или лимунадом, а онда наставе шетњу, па нам поново дођу или сврате негде другде на сладолед или колач – прича наш домаћин.

Неколико стотина метара даље, још једна посластичарница из „старе школе”.

У башти игла нема где да падне. Сладолед се служи у стакленим чашама, а гости уживају и у другим посластицама.У затвореном делу објекта, самују  сточићи, фрижидери и витрине са колачима и тортама. Унутра нема гостију, такво је ово време короне...

Од „старинских” слаткиша, прича нам момак који ту ради, у понуди су турска баклава, тулумбе, кадаиф и кремпита, која иначе не спада у ред колача који вуку корене са истока, али је „ветеран” међу посластицама. Савремени сладокусци, објашњава, уживају у мињонима, чизкејку, тери коцкама…

– Пред обиљем разних укуса посетиоци често не могу да се одлуче, па им помажем саветима и препорукама.  Баш су нам недаво били младић и девојка који су десетак минута стајали пред витрином с колачима. Гледају, покушавају да изаберу, врпоље се, на крају су кренули да ме испитују о кадаифу. Због резанаца, колач им је изгледао чудно, па су се двоумили. Све док га нису пробали и одушевили се – испричао нам је млади посластичар.