Bulevar poslastičarskih majstora za sve generacije

Iako Knez Mihailova nosi titulu najpoznatije šetačke ulice u prestonici, i trotoarima Bulevara kralja Aleksandra tiska se mnoštvo sugrađana različite životne dobi, naročito u večernjim satima. Od mališana koji uče da hodaju držeći roditelje za ruku, do najstarijih Beograđana, koji koračaju oslanjajući se na štap. I gotovo svaki prolaznik drži kornet iz koga izviruju šarene kugle sladoleda. Upravo je ta letnja poslastica jedan od magneta koji privlači žitelje glavnog grada.

Za dve ili više kugli, slatki kornet je besplatan – istaknuto je, kao dodatni mamac, u izlogu jedne od poslastičarnica.

Redovi koji se formiraju ispred hladnih vitrina, koje mame raznovsnošću boja i ukusa, potvrda su kvaliteta. I ne samo to: kako smo čuli od sladoljubaca koji strpljivo čekaju da budu usluženi, kugla košta između 60 i 100 dinara, što je jevtinije nego na „Knezu”.

Zastajemo ispred poslastičarnice kroz čiji se izlog, iza sladoleda od vanile, čokolade, šumskog voća, limuna… nazire još mnogo poslastica.

Stariji gospodin nas poziva nas da uđemo u to slatko carstvo. Uvodi nas u prostor koji odiše duhom prošlih vremena. Zidovi su prekriveni velikim ogledalima, a preko puta okruglih metalnih stolova nalaze se frižider sa kolačima  i staklena vitrina u kojoj su poređane torte. Tufahije, tulumbe, grčke i turske baklave, kadaif, kako kaže, prodaju se skoro jednako kao sladoled.

– Orijentalne poslastice polako nestaju iz gradskih poslastičarnica – započinje priču, dok sipa bozu u staklene čaše. Ovaj osvežavajući napitak, tvrdi, zajedno sa navedenim slatkišima, seli se u prošlost. U prestonici, kaže nam, danas ima svega nekoliko poslastičarskih radnji u kojima se pravi boza. Zato ljubiteljima ovog napitka nije teško da „zapucaju” iz bilo kog dela grada u Bulevar kralja Aleksandra.

– Kod nas se osveže bozom ili limunadom, a onda nastave šetnju, pa nam ponovo dođu ili svrate negde drugde na sladoled ili kolač – priča naš domaćin.

Nekoliko stotina metara dalje, još jedna poslastičarnica iz „stare škole”.

U bašti igla nema gde da padne. Sladoled se služi u staklenim čašama, a gosti uživaju i u drugim poslasticama.U zatvorenom delu objekta, samuju  stočići, frižideri i vitrine sa kolačima i tortama. Unutra nema gostiju, takvo je ovo vreme korone...

Od „starinskih” slatkiša, priča nam momak koji tu radi, u ponudi su turska baklava, tulumbe, kadaif i krempita, koja inače ne spada u red kolača koji vuku korene sa istoka, ali je „veteran” među poslasticama. Savremeni sladokusci, objašnjava, uživaju u minjonima, čizkejku, teri kockama…

– Pred obiljem raznih ukusa posetioci često ne mogu da se odluče, pa im pomažem savetima i preporukama.  Baš su nam nedavo bili mladić i devojka koji su desetak minuta stajali pred vitrinom s kolačima. Gledaju, pokušavaju da izaberu, vrpolje se, na kraju su krenuli da me ispituju o kadaifu. Zbog rezanaca, kolač im je izgledao čudno, pa su se dvoumili. Sve dok ga nisu probali i oduševili se – ispričao nam je mladi poslastičar.