Јавни говор и надрилекари

Ових дана бранимо се маскама преко лица да бисмо отказали гостопримство агенсу пандемије, вирусу корона, који тражи место за свој опстанак. То радимо ми који смо познати као гостопримљиви народ у другим ситуацијама. Али, маскама се заправо брани цела наша планета.

Памти се време када су код нас дифтерија и шарлах чиниле помор међу децом, а вребале су и многе друге заразне болести. То време добро је запамтио др Лаза К. Лазаревић који је тада почињао своју лекарску праксу. Повод за поређење тог и данашњег времена јесте надрилекарство и јавни говор..

„Медицинска пракса била је право поље за варање”, изрекао је лекар у књижевник Лаза у свом чувеном есеју „Обмањивање публике лажним лековима” који се нашао на првој страни „Српских новина” 10. октобра 1879. године. Није било јасних граница између надрилекарства и тадашње медицинске праксе. Варалице су навирале са чудотворним капљицама, сирупима, еликсирима, нечувеним катранима итд. итд. што га је нагнало, а и пријатељи су га наговорили, да поведе јаван говор. Др Лаза даље каже како „ниједна друга грана није тако изложена нестручној и незналачкој критици као медицина и што је публика не уме ценити колико она заслужује”. Даље констатује „публика не зна шта је ефекат медицине и не уме да га нађе”. За њега, Лазу, то представља „праву несрећу”. Текст завршава са „Позвани овде имају места, права и дужности да чине своје. Нека појединци не ћута где треба и где се мора говорити.” Био је то почетак дуге борбе против надрилека и за јавни говор, борбе која и даље траје.

Други велики искорак представљала је књига др Милана Јовановића Батута „Надрилекари (о томе како варају, глобе и затиру народ, необавештеном и лаковерном народу за поуку)” коју је 1923. године објавило Министарства народног здравља. „Њоме сте сами себи подигли споменик, други од других вам не требају”, написао је тим поводом један поштовалац Милана Јовановића Батута. Имао је право, заиста, увек је актуелна.

Силина и савременост Батутове књиге је управо у проширивању појма надрилекарства. И лекар постаје надрилекар када изгуби образ; као и његов сличносудбиник апотекар. А требало би да су баш они, због своје образованости, носиоци највиших етичких вредности.

Напослетку да кажимо и реч, две о савременом тренутку који је и био повод њиховог спомињања. Цео свет се противи ширењу овог вируса ношењем маски уз остале мере предострожности. Све остало што се чује ових дана код нас, нажалост, баш од лекара, ремети борбу са вирусом и спада у надрилекарство и народ би томе мора оштро да се супротстави. Таквим речима појединаца треба отказати гостопримство у гласилима као што га мерама заштите отказујемо вирусу. О томе су нас давно подучили наречени лекари претходници, по добру за народ заувек упамћени.

Др Славица Жижић Борјановић,
Београд