Javni govor i nadrilekari

Ovih dana branimo se maskama preko lica da bismo otkazali gostoprimstvo agensu pandemije, virusu korona, koji traži mesto za svoj opstanak. To radimo mi koji smo poznati kao gostoprimljivi narod u drugim situacijama. Ali, maskama se zapravo brani cela naša planeta.

Pamti se vreme kada su kod nas difterija i šarlah činile pomor među decom, a vrebale su i mnoge druge zarazne bolesti. To vreme dobro je zapamtio dr Laza K. Lazarević koji je tada počinjao svoju lekarsku praksu. Povod za poređenje tog i današnjeg vremena jeste nadrilekarstvo i javni govor..

„Medicinska praksa bila je pravo polje za varanje”, izrekao je lekar u književnik Laza u svom čuvenom eseju „Obmanjivanje publike lažnim lekovima” koji se našao na prvoj strani „Srpskih novina” 10. oktobra 1879. godine. Nije bilo jasnih granica između nadrilekarstva i tadašnje medicinske prakse. Varalice su navirale sa čudotvornim kapljicama, sirupima, eliksirima, nečuvenim katranima itd. itd. što ga je nagnalo, a i prijatelji su ga nagovorili, da povede javan govor. Dr Laza dalje kaže kako „nijedna druga grana nije tako izložena nestručnoj i neznalačkoj kritici kao medicina i što je publika ne ume ceniti koliko ona zaslužuje”. Dalje konstatuje „publika ne zna šta je efekat medicine i ne ume da ga nađe”. Za njega, Lazu, to predstavlja „pravu nesreću”. Tekst završava sa „Pozvani ovde imaju mesta, prava i dužnosti da čine svoje. Neka pojedinci ne ćuta gde treba i gde se mora govoriti.” Bio je to početak duge borbe protiv nadrileka i za javni govor, borbe koja i dalje traje.

Drugi veliki iskorak predstavljala je knjiga dr Milana Jovanovića Batuta „Nadrilekari (o tome kako varaju, globe i zatiru narod, neobaveštenom i lakovernom narodu za pouku)” koju je 1923. godine objavilo Ministarstva narodnog zdravlja. „Njome ste sami sebi podigli spomenik, drugi od drugih vam ne trebaju”, napisao je tim povodom jedan poštovalac Milana Jovanovića Batuta. Imao je pravo, zaista, uvek je aktuelna.

Silina i savremenost Batutove knjige je upravo u proširivanju pojma nadrilekarstva. I lekar postaje nadrilekar kada izgubi obraz; kao i njegov sličnosudbinik apotekar. A trebalo bi da su baš oni, zbog svoje obrazovanosti, nosioci najviših etičkih vrednosti.

Naposletku da kažimo i reč, dve o savremenom trenutku koji je i bio povod njihovog spominjanja. Ceo svet se protivi širenju ovog virusa nošenjem maski uz ostale mere predostrožnosti. Sve ostalo što se čuje ovih dana kod nas, nažalost, baš od lekara, remeti borbu sa virusom i spada u nadrilekarstvo i narod bi tome mora oštro da se suprotstavi. Takvim rečima pojedinaca treba otkazati gostoprimstvo u glasilima kao što ga merama zaštite otkazujemo virusu. O tome su nas davno podučili narečeni lekari prethodnici, po dobru za narod zauvek upamćeni.

Dr Slavica Žižić Borjanović,
Beograd