Сложена једначина будућности

Одавно је почела подела света у геополитичким сферама на оне који заговарају неолиберални концепт глобализације и оне друге – заговорнике ресуверенизације нација. Вирус корона је ове поделе само додатно изоштрио. Кренућу од једноставне истине да је пандемија ковида 19 глобална појава и да је њено пустошење међу родом људским немогуће зауставити на границама једне земље. Ту не помаже суверенитет нација. У исто време, парадоксално звучи да је нација спасавана баш пресудном улогом државе. Отишло се толико далеко да су реафирмисана „разбојништва на друмовима” међу нацијама, читај државама, у хајдучкој отимачини за респираторе. Појава глобална, лечење национално. Апсурд сам по себи. Спустимо ли се степеницу ниже или пређeмо на прелиставање странице уџбеника из психологије, видећемо да тамо пише како несигурност, неизвесност, страх од ковида 19, код масе грађана најиздашније хране инстинкте, а кад они превладају – разум узмиче. У најмању руку, збуњени смо.

Мудри људи би рекли да се налазимо пред великим изазовом и право питање гласи: Да ли је садашње човечанство дорасло до тога да разрешава овако велике и сложене проблеме? Да ли смо у стању да мобилишемо све оне који достижу врхове људског ума како би помогли опстанку цивилизације? Нисам сигуран. Епидемија страсти ушла је међу људе, како на глобалном, тако и на националном нивоу. Кад страст влада, лека нема. Чак је и остарели Кисинџер у својој 97. години поручио: ако не будемо знали да решимо сложену једначину будућности, тада би „неуспех у томе могао свет да гурне у пламен”.

Спустићу се и на трећи степеник на којем сам ја, бар тако мислим, суверениста. Ући ћу у свој матични број који се зове економија. Моја генерација на економском факултету, срећом, није изучавала економију социјализма, или не бар претежно, ООУР-е, Радне организације, СОУР-е. Напротив, било је много математике, статистике, економетрије и, оно најважније, била је анатомија економије, која се звала „Капитал”. Ми смо изучавали Капитал, њега сам студирао. И научио да капитал без ширења не може да опстане, да се репродукује. Ако се затвори у националне границе, он риче, ломи, кида, гребе... Уосталом, два светска рата су на крвав начин доказала немогућност заустављања капитала пред националним рампама. Било је то доба које је завела парола: „Немачка изнад свега”, на које подсећа данашња мало модификованија варијанта: „Америка или Русија, свеједно, на првом месту”. Два екстрема стоје, као два јарца на брвну, један наспрам другог: глобалисти и суверенисти. Опасни су и једни и други, по демократију, а онда и свет.

Капитал се не може зауставити у свом ширењу, то је Маркс показао, а време потврдило. Међутим, ако се неконтролисано шири, он метастазира, пустоши планету, оставиће људску расу без своје испаше. Право је питање како та метастазично затрована места хируршки одстрањивати, како не дозволити да светски профитери „побегну с лица”, не плативши порез и оду у суверену и заштићену земљу, у рај за неплатише пореза? На другој страни, много је оних наших младих надобудника који виде решење само у суверенизацији нације, често засноване на митоманско епским препевима. Замислимо претпостављену ситуацију да једна држава, рецимо Пољска (да није у ЕУ), као велики произвођач кромпира форсира државним субвенцијама из буџета ту производњу, јер од ње зависи економска снага земље. Тако би јефтини кромпир нелојално конкурисао другима у свету. Српски произвођачи кромпира би већ сутрадан дошли пред Немањину и истоварили џакове кромпира протестујући због јефтиног увоза. Србија би подигла царине, Пољска одмах узвратила истом мером.

Има ли у овој врсти игранке суверено јаких и „стабилних” држава краја? Увек су царински ратови претходили оним правим. По мени, није дилема глобализам или суверенизација, већ политика и једно и друго. Глобализација да се сведе на стандарде, узајамно прихватљива правила, на хируршко одстрањивање широм света прљаво стеченог капитала, али много квалитетнијих стандарда од ових садашњих, а суверенизација на заштиту онога што није чиста економија, идентитета, здравља, културе, образовања. Нема националне економије (има стратегије) или идеализоване светске; има или нема правила, стандарда. Кад их нема, свет срља у хаос, било по рецепту глобалиста или суверениста, срља у искључивост, а онда можда и у свој крај, у кисинџеровски пламен. Како зауставити острашћеност и убацити нешто више разума у психологију искључивости мондијалиста или суверениста, право је питање не само овог времена, већ можда још више оног које долази. Стандарди, браћо моја, стандарди, а не страсти и инстинкти, заштите и затварања.

Србија је мала земља која ће у овим светским натезањима бити стално аутсајдер када други моћнији час затворе, час отворе границе. Највећу цену ће платити управо мали, немоћни. Поред свега овога, Србију напада и посебна заразна болест која се зове косововизитис.

Публициста и бивши члан Савезне владе у СФРЈ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa