Složena jednačina budućnosti

Odavno je počela podela sveta u geopolitičkim sferama na one koji zagovaraju neoliberalni koncept globalizacije i one druge – zagovornike resuverenizacije nacija. Virus korona je ove podele samo dodatno izoštrio. Krenuću od jednostavne istine da je pandemija kovida 19 globalna pojava i da je njeno pustošenje među rodom ljudskim nemoguće zaustaviti na granicama jedne zemlje. Tu ne pomaže suverenitet nacija. U isto vreme, paradoksalno zvuči da je nacija spasavana baš presudnom ulogom države. Otišlo se toliko daleko da su reafirmisana „razbojništva na drumovima” među nacijama, čitaj državama, u hajdučkoj otimačini za respiratore. Pojava globalna, lečenje nacionalno. Apsurd sam po sebi. Spustimo li se stepenicu niže ili pređemo na prelistavanje stranice udžbenika iz psihologije, videćemo da tamo piše kako nesigurnost, neizvesnost, strah od kovida 19, kod mase građana najizdašnije hrane instinkte, a kad oni prevladaju – razum uzmiče. U najmanju ruku, zbunjeni smo.

Mudri ljudi bi rekli da se nalazimo pred velikim izazovom i pravo pitanje glasi: Da li je sadašnje čovečanstvo doraslo do toga da razrešava ovako velike i složene probleme? Da li smo u stanju da mobilišemo sve one koji dostižu vrhove ljudskog uma kako bi pomogli opstanku civilizacije? Nisam siguran. Epidemija strasti ušla je među ljude, kako na globalnom, tako i na nacionalnom nivou. Kad strast vlada, leka nema. Čak je i ostareli Kisindžer u svojoj 97. godini poručio: ako ne budemo znali da rešimo složenu jednačinu budućnosti, tada bi „neuspeh u tome mogao svet da gurne u plamen”.

Spustiću se i na treći stepenik na kojem sam ja, bar tako mislim, suverenista. Ući ću u svoj matični broj koji se zove ekonomija. Moja generacija na ekonomskom fakultetu, srećom, nije izučavala ekonomiju socijalizma, ili ne bar pretežno, OOUR-e, Radne organizacije, SOUR-e. Naprotiv, bilo je mnogo matematike, statistike, ekonometrije i, ono najvažnije, bila je anatomija ekonomije, koja se zvala „Kapital”. Mi smo izučavali Kapital, njega sam studirao. I naučio da kapital bez širenja ne može da opstane, da se reprodukuje. Ako se zatvori u nacionalne granice, on riče, lomi, kida, grebe... Uostalom, dva svetska rata su na krvav način dokazala nemogućnost zaustavljanja kapitala pred nacionalnim rampama. Bilo je to doba koje je zavela parola: „Nemačka iznad svega”, na koje podseća današnja malo modifikovanija varijanta: „Amerika ili Rusija, svejedno, na prvom mestu”. Dva ekstrema stoje, kao dva jarca na brvnu, jedan naspram drugog: globalisti i suverenisti. Opasni su i jedni i drugi, po demokratiju, a onda i svet.

Kapital se ne može zaustaviti u svom širenju, to je Marks pokazao, a vreme potvrdilo. Međutim, ako se nekontrolisano širi, on metastazira, pustoši planetu, ostaviće ljudsku rasu bez svoje ispaše. Pravo je pitanje kako ta metastazično zatrovana mesta hirurški odstranjivati, kako ne dozvoliti da svetski profiteri „pobegnu s lica”, ne plativši porez i odu u suverenu i zaštićenu zemlju, u raj za neplatiše poreza? Na drugoj strani, mnogo je onih naših mladih nadobudnika koji vide rešenje samo u suverenizaciji nacije, često zasnovane na mitomansko epskim prepevima. Zamislimo pretpostavljenu situaciju da jedna država, recimo Poljska (da nije u EU), kao veliki proizvođač krompira forsira državnim subvencijama iz budžeta tu proizvodnju, jer od nje zavisi ekonomska snaga zemlje. Tako bi jeftini krompir nelojalno konkurisao drugima u svetu. Srpski proizvođači krompira bi već sutradan došli pred Nemanjinu i istovarili džakove krompira protestujući zbog jeftinog uvoza. Srbija bi podigla carine, Poljska odmah uzvratila istom merom.

Ima li u ovoj vrsti igranke suvereno jakih i „stabilnih” država kraja? Uvek su carinski ratovi prethodili onim pravim. Po meni, nije dilema globalizam ili suverenizacija, već politika i jedno i drugo. Globalizacija da se svede na standarde, uzajamno prihvatljiva pravila, na hirurško odstranjivanje širom sveta prljavo stečenog kapitala, ali mnogo kvalitetnijih standarda od ovih sadašnjih, a suverenizacija na zaštitu onoga što nije čista ekonomija, identiteta, zdravlja, kulture, obrazovanja. Nema nacionalne ekonomije (ima strategije) ili idealizovane svetske; ima ili nema pravila, standarda. Kad ih nema, svet srlja u haos, bilo po receptu globalista ili suverenista, srlja u isključivost, a onda možda i u svoj kraj, u kisindžerovski plamen. Kako zaustaviti ostrašćenost i ubaciti nešto više razuma u psihologiju isključivosti mondijalista ili suverenista, pravo je pitanje ne samo ovog vremena, već možda još više onog koje dolazi. Standardi, braćo moja, standardi, a ne strasti i instinkti, zaštite i zatvaranja.

Srbija je mala zemlja koja će u ovim svetskim natezanjima biti stalno autsajder kada drugi moćniji čas zatvore, čas otvore granice. Najveću cenu će platiti upravo mali, nemoćni. Pored svega ovoga, Srbiju napada i posebna zarazna bolest koja se zove kosovovizitis.

Publicista i bivši član Savezne vlade u SFRJ

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista