Београду је потребна још једна Ботаничка башта

Године 1874. формирана је прва Ботаничка башта у Београду, а 1889. краљ Милан Обреновић је Ботаничкој башти поклонио 5,2 хектара воћњака на Палилули уз услов да се башта назове Јевремовац по деди Јеврему Обреновићу. У то време је Београд био варош – касаба у којој је наведени воћњак био на самој периферији. Кроз протекло време Ботаничка башта је израсла у озбиљну и кредибилну културну и научну установу на корист Београду и Србији. Међутим, време чини своје па је наведена Ботаничка башта тренутно мала и скучена и не дозвољава даље ширење и унапређење делатности.

Године 1936. на Дорћолу – Малом Калемегдану формиран је Зоолошки врт на површини од 3.5 хектара, потом 7 хектара и на крају на укупној површини од 14 хектара. По уређености, врсти и броју јединки животињског царства, ЗОО у Београду спада у сам врх сличних ЗОО вртова у Европи. Нешто пре датума оснивања, 1931. г. на попису је Град Београд имао 288.938 становника. Тренутно је ЗОО врт суочен са три витална проблема које мора да реши у блиској будућности : простор на коме се налази је археолошки локалитет који ни до данас није у потпуности истражен,   скучен простор не дозвољава даље ширење и унапређење услова за формирање нових заједница животиња, а услови у којима живе животиње у ЗОО врту тренутно не омогућавају ни нормалне а камоли оптималне хумане услове за дивље животиње, посебно оних које природно захтевају шири простор, изолацију, више кретања и услове што ближе свом природном ареалу.

Не живим у Београду, али сам у том лепом мом и нашем граду провео пет лепих година, па осећам потребу да покренем иницијативу да се у наредном периоду што хитније реши питање формирања још једне, нове Ботаничке баште у Београду и то на ободу града где природни услови то оптимално омогућавају. Такође, и да се на ободу града на много већој површини формира нови део ЗОО врта где би биле измештене пре свега веће животиње које траже и захтевају више простора и више кретања, а да се на Калемегдану остави само минимални део постојећег ЗОО врта који није захтеван у погледу простора и кретања.

Данас, када Београд има више од 1,659.000 грађана, очекујем да се јави стручна јавност и покрене иницијативу за решавање ових питања, а ту најпре мислим на научну јавност, урбанисте, екологе, друштва за заштиту животиња, али и свих грађана који желе да нам главни град изгледа лепше и боље на добробит будућих поколења. Није све у високој градњи и бетону. Постоји и оно што се зове очување природе.

Милован Смиљковић,
Краљево