Срце мимо правила

Неименовани 45-годишњи Парижанин успешно се опоравља од срчаног удара, не знајући да су дословно минути недостајали да то његово срце сада куца у туђим грудима, а да он буде покојни.

Када престаје живот, када наступа смрт? У филозофској сфери ово питање може да лебди без одговора, али у медицини – претпоставка је – искључено је колебање око танане границе, јер повратка са „оне” стране нема. Чуда се, међутим, ипак догађају. „Према свим доступним знањима и стручној литератури, код сваког чије је срце стало и потом масирано дуже од 30 минута без резултата највероватније је наступила мождана смрт. Али, морамо да прихватимо да постоје изузеци... Апсолутних правила у овој области нема.” 

Професор Ален Тенејон, један од водећих француских стручњака за трансплантацију органа и експерт при владиној агенцији за биомедицину, није могао да понуди другачије објашњење, осим цитираног, за случај који је прошле недеље обелоданио париски „Монд”, а потом о њему известили светски медији. Пацијент, проглашен мртвим после срчаног напада и једноипочасовних покушаја реанимације, оживео је на хируршком столу непосредно пре почетка операције узимања његових органа за трансплантацију.

Све ово збило се још у јануару, у париској универзитетској кардиолошкој клиници „Пити Салпетриер”, о чему шира јавност не би можда ни сазнала да догађај није послужио као повод за расправу у етичком комитету заједничког управног тела свих државних болница на територији француске престонице.

 Комитет је основан прошле године, када је у девет француских клиника уведен експериментални програм узимања виталних органа од преминулих особа, чим се престанак функције срца непобитно утврди. Операцији се приступа без чекања на друге знаке, за разлику од уобичајене процедуре где је мождана смрт кључни предуслов за почетак захвата на преминулом.

Растуће потребе за трансплантацијом, предуге листе чекања и велики број пацијената који умру не дочекавши свој ред наметнули су другачији темпо, али и неизбежне дилеме. Наравно, начелна поставка је непромењена. Покушај да се продужи живот болеснику коме је неопходно ново срце или нова јетра никако не сме да доведе у питање напоре да се помогне потенцијалном даваоцу. Све остало личило би на „убиство донора” на шта упозоравају љутити заступници „права на живот” и противници оваквих трансплантација са обе стране Атлантика.

Уистину, сива зона је изгледа нешто са чим се мора рачунати. И дебата у етичком комитету, судећи према извештају објављеном на веб-сајту здравствене администрације Париза, окончана је закључком да када је о реанимацији реч остаје отворено питање критеријума, односно момента одлуке да се поступак прекине. Другим речима, и зна се и никад се не зна када више не постоје шансе.

На том експертском скупу чули су се примери враћања у живот „дефинитивно мртвих” пацијената, захваљујући продуженој реанимацији знатно преко уобичајеног времена. То јесу изузеци, али чињеница је да се јављају, изнели су стручњаци забринути због могућих последица постојећих недовољно прецизних правила, известио је лондонски „Индипендент” позивајући се на „Монд”.

И срећни Парижанин свој други живот дугује чињеници да је покушај реанимације трајао двоструко дуже него по протоколу, читавих 90 минута, и то само зато што хирург одређен за операцију вађења органа није одмах био слободан, већ су га чекали. А када је оператор ушао у салу и скалпел принео грудима „преминулог”, начинивши први рез, пацијент је почео да дише, зенице су му се рашириле и реаговао је на бол. Онда је и срце почело да куца.

Д. Д.