Srce mimo pravila

Neimenovani 45-godišnji Parižanin uspešno se oporavlja od srčanog udara, ne znajući da su doslovno minuti nedostajali da to njegovo srce sada kuca u tuđim grudima, a da on bude pokojni.

Kada prestaje život, kada nastupa smrt? U filozofskoj sferi ovo pitanje može da lebdi bez odgovora, ali u medicini – pretpostavka je – isključeno je kolebanje oko tanane granice, jer povratka sa „one” strane nema. Čuda se, međutim, ipak događaju. „Prema svim dostupnim znanjima i stručnoj literaturi, kod svakog čije je srce stalo i potom masirano duže od 30 minuta bez rezultata najverovatnije je nastupila moždana smrt. Ali, moramo da prihvatimo da postoje izuzeci... Apsolutnih pravila u ovoj oblasti nema.” 

Profesor Alen Tenejon, jedan od vodećih francuskih stručnjaka za transplantaciju organa i ekspert pri vladinoj agenciji za biomedicinu, nije mogao da ponudi drugačije objašnjenje, osim citiranog, za slučaj koji je prošle nedelje obelodanio pariski „Mond”, a potom o njemu izvestili svetski mediji. Pacijent, proglašen mrtvim posle srčanog napada i jednoipočasovnih pokušaja reanimacije, oživeo je na hirurškom stolu neposredno pre početka operacije uzimanja njegovih organa za transplantaciju.

Sve ovo zbilo se još u januaru, u pariskoj univerzitetskoj kardiološkoj klinici „Piti Salpetrier”, o čemu šira javnost ne bi možda ni saznala da događaj nije poslužio kao povod za raspravu u etičkom komitetu zajedničkog upravnog tela svih državnih bolnica na teritoriji francuske prestonice.

 Komitet je osnovan prošle godine, kada je u devet francuskih klinika uveden eksperimentalni program uzimanja vitalnih organa od preminulih osoba, čim se prestanak funkcije srca nepobitno utvrdi. Operaciji se pristupa bez čekanja na druge znake, za razliku od uobičajene procedure gde je moždana smrt ključni preduslov za početak zahvata na preminulom.

Rastuće potrebe za transplantacijom, preduge liste čekanja i veliki broj pacijenata koji umru ne dočekavši svoj red nametnuli su drugačiji tempo, ali i neizbežne dileme. Naravno, načelna postavka je nepromenjena. Pokušaj da se produži život bolesniku kome je neophodno novo srce ili nova jetra nikako ne sme da dovede u pitanje napore da se pomogne potencijalnom davaocu. Sve ostalo ličilo bi na „ubistvo donora” na šta upozoravaju ljutiti zastupnici „prava na život” i protivnici ovakvih transplantacija sa obe strane Atlantika.

Uistinu, siva zona je izgleda nešto sa čim se mora računati. I debata u etičkom komitetu, sudeći prema izveštaju objavljenom na veb-sajtu zdravstvene administracije Pariza, okončana je zaključkom da kada je o reanimaciji reč ostaje otvoreno pitanje kriterijuma, odnosno momenta odluke da se postupak prekine. Drugim rečima, i zna se i nikad se ne zna kada više ne postoje šanse.

Na tom ekspertskom skupu čuli su se primeri vraćanja u život „definitivno mrtvih” pacijenata, zahvaljujući produženoj reanimaciji znatno preko uobičajenog vremena. To jesu izuzeci, ali činjenica je da se javljaju, izneli su stručnjaci zabrinuti zbog mogućih posledica postojećih nedovoljno preciznih pravila, izvestio je londonski „Indipendent” pozivajući se na „Mond”.

I srećni Parižanin svoj drugi život duguje činjenici da je pokušaj reanimacije trajao dvostruko duže nego po protokolu, čitavih 90 minuta, i to samo zato što hirurg određen za operaciju vađenja organa nije odmah bio slobodan, već su ga čekali. A kada je operator ušao u salu i skalpel prineo grudima „preminulog”, načinivši prvi rez, pacijent je počeo da diše, zenice su mu se raširile i reagovao je na bol. Onda je i srce počelo da kuca.

D. D.