Храбри и одважни здравствени радници

Као и већина грађана Србије, под утиском информација о проласку пандемије вируса корона, и ја сам се опустио и почео слободно да се крећем и комуницирам. Пала је одлука да супруга и ја идемо на одмор на Златибор. Путовање аутобусом, опуштеност путника и дужина путовања допринела је томе да сам постао „корона позитиван”. Јавио сам се  лекару на Војномедицинској академији, где сам ушао у процедуру прегледа и збрињавања пацијената. Гужве на пункту за преглед биле су одговарајуће порасту броја новооболелих грађана. Чекајући ред за преглед и тестирање свега сам се нагледао и наслушао. Ангажовани лекари и сестре ВМА трудили су се да пруже потребне здравствене услуге и што пре упуте пацијенте на лечење. Сви пацијенти нису били за болничко лечење и ту почињу расправе и свађе. Егоизам и себичност дошли су до изражаја у понашању грађана у оваквој ситуацији. У препознатљивом маниру, код нас присутном, свако је настојао да реши свој проблем а солидарност и брига за друге није била битна. Здравствено особље са зачуђујућом мирноћом слуша и покушава да пружи једино изводљиво решење с обзиром на капацитете за болничко лечење. Када стојиш и слушаш све то, онда постанеш свестан у каквом ми то друштву живимо. Колико смо то сви ми изгубили некад присутне и обавезне манире лепог понашања на јавном месту. Почели смо да се понашамо насилно, самовољно и са много простих и ружних речи. Питам се шта треба учинити да почнемо да се лечимо од ове опасне и масовне појаве. Ако будемо морали да се привикавамо, попут короне, и живимо са таквим појавама онда ће нам живот бити тмуран и невесео.

На почетку пандемије вируса короне свако вече аплаузима учествовао сам у подршци здравственим радницима Србије. Памтим тај диван осећај испуњености задовољством због признања људима који су се даноноћно борили за животе наших грађана. Био сам поносан на њих и у свима њима сам гледао хероје савременог доба. Сви они су радећи на пружању помоћи оболелим занемаривали све ризике и опасности по сопствено здравље. Неки од њих у тој борби изгубили су живот и слава им и велико људско хвала.

Функционисање и рад неког система најбоље упознаш када постанеш део њега. Тако сам и ја лечећи се на ВМА, чини ми се, упознао систем лечења а посебно рада запослених на ВМА. Рад се одвија у условима када су многи лекари и сестре ангажовани у „Арени, на Карабурми, у Сјеници, Новом Пазару и другим градовима где са локалним здравственим радницима воде борбу за животе грађана Србије. Запослени на ВМА у ситуацији када та установа прима пацијенте из целе Србије улажу максимални напор да свој посао успешно обаве. Лекари и сестре ангажовани су и на две клинике ВМА у циљу испомоћи и ефикаснијег рада. Оно што фасцинира су енергија и воља с којом то чине а то је та унутрашња енергија и снага у здравственом систему Србије. Разговарао сам са неким здравственим радницима и дошао до закључка да су они свесни свега али љубав и оданост према позиву кога су одабрали извор је њихове снаге и истрајности у непрестаној борби. Имају они своје образовање, принципе и начела по којима поступају у пракси. На том путу тешко да нешто може да их избаци из равнотеже.

Драган Паскаш,
генерал у пензији,
Београд