ЈЕСЕЊА АНТАНТА

Српски премијер је пре неколико дана детаљно објаснио бар један свој став: зашто Србија мора да остане неутрална. За то му је била потребна читава новинска страна. Али је можда вредело, макар за портпароле ДСС-а, који имају муке да јавно формулишу политичке идеје свог шефа.
Радознала домаћа јавност има проблема док тумачи дневне мисли својих вођа: говоре ли они као државници, или челни трудбеници странке? Ако су већ у стању да своје личности прецизно поделе на партијске и државне, онда нам следи непрекидно тумачење ребуса и нови езоповски циклус.

Било би сувише скучено ако би се Војислав Коштуница обраћао само својим партијским колегама. Мора да је неку поруку послао и министрима. Рецимо, човеку који је на челу ресора одбране.

Неутралност државе, која у свом централном делу има бар два опасна жаришта, јесте оригинална идеја. И врло смела у конфузном политичком амбијенту где је сваки савезник непроцењиво вредан. Хипотеза о неутралности је можда само метафора, која би могла да појача аверзију према западној војној алијанси.

То је онда значајан политички продор у разумевању несврстаности: једнострана неутралност, са "природним савезником". Тек као поновно трагање за снажним братским загрљајем (и пољупцима), панславенски модел за бекство из депресивне самоће, кад се јако препаднемо зловоље мрачних сила.

Као и пре десетак година, Србија има проблема у трагању за пријатељима. И кад бира и кад је изабрана. Али, непријатеља бар има на све стране, све гори од горег. За стварање надрипатриотског одијума, НАТО је идеалан циљ. Алијанса овде има запањујуће лош досије. Све то ствара идеалан родољубиви оквир за популистичку експанзију, па и за њено лагодно дозирање и дуго одржавање.

Ипак је у Нишу одржана заједничка вежба најбољих српских специјалаца (63. падобранска бригада) и Националне гарде Охаја. Некако је све то обављено у атмосфери растуће љутње на САД, и њену улогу у заплитању косовске кризе. После тих симболичних маневара сви присутни су ипак били задовољни. Генерал Понош је одговорио на једно крајње деликатно питање: хоће ли се и како наставити сарадња са НАТО-ом, ако су већ одиозне поруке из Србије толико гласне!

Генерал мисли да то није резултат државне него страначке политике и да ће сарадња свакако бити настављена: "Изјаве страначких функционера за војску нису званична политика!"

Врло занимљива и смела изјава! Она ће сигурно бити предмет жустрог сецирања генералове позиције и његове евентуалне "припадности". Мада је таквих лицитирања било и раније, ово јасно војничко опредељење за интеграције погодиће у врх осетљиве браде изолациони лоби. Ако је војска за сарадњу упркос интересној политичкој крутости, то би могло да значи да је идеолошка инерција прошлости коначно напустила оружане снаге. Али никако и повратнике у вредносни систем деведесетих.

Ко онда у овој држави води спољну политику? Ако је то српска влада, онда постоји озбиљан проблем њене дефиниције. Осим ако се премијер Коштуница приватно залаже за удаљавање од алијансе, а службено за присност. И једна и друга позиција задиру у министарски интегритет појединих чланова владе. Али, добро. Нико и не слути шта се може догодити у глави и души човека који је забасао у сфере високе политике. Он може мењати савезнике, оријентире, страначке лидере, уверења. И све што га чини тиме што јесте, а посебно што није.

Шта је онда са војском која се једва искобељала из шизофрене ратне традиције и почела да верује да је поразима крај! Она није у стању, бар не сама по себи, да се извуче из разорне политичке конфузије. Од политичког врха добија поруке које се свађају једна са другом, а при том не зна где је заиста политички врх. Тако се ВС нашла сапета у неразмрсивом "тровлашћу".

По Уставу, војском командује председник Тадић, који је страначки шеф министру одбране. Али тај министар има још једног шефа, у лицу премијера. Шутановац не командује војском, његова је функција пре свега управна, али влада одређује количину пара која одлази у буџет. Тако да је надлежност шефа државе омеђена апетитима онога који дреши кесу, при чему министар војни има повратну функцију у страначкој контроли те легитимне силе.

Сви се кобајаги труде да покажу да је "изолационо-интегралистички" сукоб само ствар нијанси, а да је политика српске владе јединствена.

Ако је тако, шта је онда тачно: јесмо ли неутрални, или идемо трагом стандарда НАТО-а? Хоћемо ли се авансно одрећи чланства у које нас нико није звао, нити му пада на ум? Имамо ли снаге и памети да остваримо своју љутњу, ако она има циљ. Ако нема, шта значи сав тај бес и енергија просута узаман?

Кад је војска Совјетског Савеза окупирала Чехословачку 1968. године, умели смо да запретимо и Кремљу. Један говорник од значаја на великом митингу је рекао и ово: "Ако треба, сви има да изгинемо, али ћемо бар после тога да живимо као људи!"

То је тај пркосни, залудни, загробни импулс. Данас бар не претимо, јер је револуција давно појела своју децу. А њихови унуци живе и нестају распети између две велике силе, са нерешивом дилемом Буридановог сапутника.