Александар Лукашенко разапет на три фронта

Александар Лукашенко је уочи данашњих избора на којима тражи шести узастопни председнички мандат имао три главна ривала. Двојицу је ухапсио. Трећем је ускратио кандидатуру. Као главни изазивач остала је жена – што белоруски лидер и не сматра претњом.

Земља није „довољно стасала” да би гласала за ту „јадну ствар”, надмено је изјавио, уз коментар да би требало усвојити уставни амандман по којем би одслужен војни рок морао да буде предуслов за кандидатуру. „Ствари”, међутим, измичу ауторитарној контроли „последњег европског диктатора”, који је на власти од 1994. Опозиционе групе ујединиле су се иза Светлане Тихановске, која је у трку ушла после хапшења супруга, популарног блогера Сергеја Тихановског, лишеног слободе само два дана пошто је најавио кандидатуру.

Лукашенко је против себе добио не једну, већ „три борбене жене”. Ту су још Марија Колесникова, шефица кампање бившег банкара Виктора Бабарике, који је као водећи кандидат опозиције оптужен за превару и у затвору је заједно са сином, као и Вероника, супруга Валерија Цепкала, бившег амбасадора у САД, који је, са децом, у страху од хапшења побегао за Русију. Лукашенко је под притисцима на какве није навикао. С традиционалним савезником Русијом је у конфликту око економских интеграција, а ситуацију компликује и хапшење руских плаћеника оптужених да су послати да дестабилизују земљу. Са Западом се спори око људских права. Отворен је и трећи фронт – унутрашњег незадовољства.Сем елиминације противкандидата, Лукашенко је од маја, тврде ак-

тивисти за људска права, похапсио најмање 700 особа, укључујући 17 новинара. Има контролу над Централном изборном комисијом, а кампању ривала свео је на усамљене ТВ спотове, покушавајући да њихове митинге пошаље у удаљене делове Минска. Обилази војне базе и јединице снага реда поручујући им да не смеју да допусте протесте. Порука јавности је недвосмислена: размислите два пута пре него што изађете на улицу или покушате да оспорите изборне бројке. Али, страх није ефикасан као протеклих деценија.

„Уморна сам од тога да се плашим. А ви, да ли сте уморни од тога да будете стрпљиви? Да ли сте уморни од ћутања? Да ли сте уморни од тога да будете уплашени?”, питала је Тихановска више од 60.000 окупљених крајем јула на митингу у Минску, највећим демонстрацијама опозиције од распада СССР-а. Многи су послушали све популарнију 37-годишњу професорку, чија је платформа једноставна: ослободите политичке затворенике и организујте нове, слободне и фер изборе. На протестима су људи махали папучама – симболом обрачуна са „бркатом бубашвабом”, како ухапшени Тихановски назива председника.

Лукашенко је и раније знао да изазове незадовољство јавности, која о њему, алудирајући на рејтинг, говори као о „Саши три процента”. Пре три године донео је тзв. паразитске законе о опорезивању незапослених, које је морао да укине. Априла 2019. наредио је уклањање стотинак дрвених крстова који су на периферији Минска подсећали на жртве Стаљиновог времена. Највише је, ипак, иритирао ове године, називајући пандемију вируса корона „психозом”, којој се треба супротставити вотком, сауном и вожњом трактора по пољу, и одбијајући да предузме мере за заштиту становништва. На крају је признао да је био позитиван на тесту, али да се опоравио без икакве терапије. Годинама деморалисани критичари режима прикупили су нову енергију.

Суочен с потресима у земљи и економским проблемима на које нема одговоре, Лукашенко би се у неким другим временима окренуо Русији, али су односи нарушени одбијањем Минска да призна анексију Крима. Односи су додатно погоршани после неуспеха договора о снабдевању нафтом за ову годину и откако је белоруски лидер прво оптужио Владимира Путина за притисак око потпуне економске интеграције, а потом и за подршку његовим ривалима. Навикнут на маневрисање између Истока и Запада да би извукао политичке и економске користи, Лукашенко се последњих месеци упадљиво удаљио од Москве, посебно после фебруарске посете Минску државног секретара Мајка Помпеа, прве после готово три деценије. Лукашенку је у таквим предизборним околностима био неопходан неки нов адут.

Зашто не нека „завера” против њега и земље? Обично је то био Запад, а сада је први пут мета Русија. Тако је дошло до хапшења 33 руска држављанина оптужена да су у Белорусију ушли да би је терористичким акцијама дестабилизовали уочи избора. Још најмање 170, прерушених у туристе, крије се негде по земљи. Протести су, уверава јавност председник, резултат руског мешања, а притворене је истрага повезала с Тихановским. Москва је потврдила да је реч о запосленима једне приватне фирме за обезбеђење и објашњава да је група само пролазила кроз Минск на путу за неидентификовану земљу Латинске Америке.

Говори се да је реч о плаћеницима фирме „Вагнер ПМЦ”, у власништву руског олигарха и блиског Путиновог сарадника Јевгенија Пригожина, али Кремљ то демантује. Лукашенко ће победити неискусну Тихановску, белоруску „Јованку Орлеанку”. Истраживање државне телевизије, једино дозвољено у земљи, предвиђа му више од 72 одсто гласова, довољно за победу у првом кругу. Све ће то бити недовољно да избегне битке на три фронта: продужени утицај Москве, притисак Запада да отвори национални дијалог са опозицијом и очекивања Белоруса, посебно младе генерације, да демократизује друштво.