Шта да урадимо са убицама из наше улице?

Непосредан повод за писање овог текста јесте чланак ,,Убица из наше улице", неуропсихијатра и судског вештака Зорана Ђурића, објављен у ,,Политици" 5. септембра. Чланак се односио на монструозна убиства која су се догодила у селу Јабуковац и у Новим Бановцима.
У вези с двоструким убиством у Новим Бановцима, Зоран Ђурић износи мишљење да су ,,убиства са комадањем тела карактеристика убистава која извршавају схизофрене особе" и да ,,идеја да је убиство извршено ритуално и плански не означава никакав предумишљај". Овакво мишљење може бити спорно, из следећих разлога.
Прво, постоје убиства са комадањем тела која сигурно не чине схизофрене особе, а то су она у којима се тело комада како би се убица што лакше ослободио леша, јер, као што је познато, када нема леша, нема ни убиства.

Друго, да би се нека особа прогласила ,,схизофреном" потребно је да она релативно трајно време испољава симптоме овог поремећаја, а то, колико је познато, није био случај са осумњиченим из Нових Бановаца. Упражњавање сатанистичких ритуала свакако указује на психопатологију, али то још не значи да је таква особа "схизофрена". Са друге стране, упражњавање сатанистичких ритуала може указивати на предумишљај.

Оно што још снажније говори у прилог кривичној одговорности такве особе јесте њено понашање после извршења кривичног дела, о чему Зоран Ђурић у свом чланку не говори. Наиме, осумњичени је после нестанка две особе у Новим Бановцима долазио код чланова њихове породице и чак нудио своју помоћ, а то сигурно није очигледна карактеристика понашања схизофрене особе.

Даље, Зоран Ђурић напомиње како повезивање са другима, као, на пример, у секти, може имати терапеутски ефекат. Проблем у вези с овим мишљењем је у томе што одређене секте и садржаји које оне шире могу да имају погубан утицај на личности са психолошким проблемима, а то је вероватно био случај са осумњиченим из Нових Бановаца. Особа која се дрогира и која дође до сатанистичке или неке друге штетне литературе временом губи додир са стварношћу и почиње да живи у свету фантазије, на такав начин да друштвена средина није у могућности да то примети. Таква особа може да има задовољавајућу друштвену прилагођеност, као што је прелазак улице на зелено светло. Један пријатељ серијског убице Теодора Баундија, који је седамдесетих година у САД убио више десетина младих жена, то је прокоментарисао речима: ,,Не могу да верујем. Тед је био један од нас."

Што се тиче осумњиченог за убиство деветоро људи из Јабуковца, он је раније показивао знаке психозе, што су утврдили и психијатри. Традиционално веровање у магију карактеристично за крај из којег потиче и примитивност његове породице допринели су да се његова патологија продуби и окрене против друштва. Као што је познато, осумњичени за убиства у Јабуковцу је људе убијао на различитим локацијама, уз контролисано пражњење и пуњење разорног ловачког оружја. Он је правио и некакву селекцију међу потенцијалним жртвама, пуштајући неке људе да оду или да прођу поред њега.

Зигмунд Фројд је једном приликом рекао да и у највећем лудилу остаје макар једно зрно нормалности. Оправдано је запитати се колико тих ,,зрна нормалности" има код осумњичених за убиства у Новим Бановцима и Јабуковцу. Између та два осумњичена постоји упечатљива сличност. Ни један не жели да говори o мотивима свог злочина. Да ли је одбијање осумњичених да говоре о мотивима израз њихове болести или нечег другог? То ,,нешто друго" може означавати неодговоран став према друштву, упркос постојању психопатологије. Одговорност према друштву значила би да осумњичени максимално сарађује са органима правосуђа. Болест није оправдање за скривање истине. Јер, ако осумњичени приликом саслушања прави избор у вези са садржајем који ће предочити, то управо може представљати аргумент да није тако ,,схизофрен" као што (можда) изгледа.

Приликом одлучивања да ли су америчке серијске убице, које иначе показују широк спектар патологије, душевно болеснe или нису, узимано је у обзир то да ли су билe свеснe да врше противзаконите радње и да ли је било планирања и прикривања злочина. Ове дилеме могу се сликовито приказати кроз део дијалога браниоца и тужиоца у случају Џефрија Дамера. Бранилац је описујући свог клијента покушао да поентира речима: ,,Скривање лобања у орману, канибализам, сексуални импулси, алкохолизам, касапљење, посете гробљу, лоботомије, мастурбације... То је Џефри Дамер, одбегли воз на путу лудила..." На то је тужилац спремно одговорио: ,,Он није био одбегли воз, већ инжењер те железнице", позивајући пороту да не дозволи да буде преварена и манипулисана.

У свом чланку Зоран Ђурић с правом тврди: ,,Један усамљени више, једна породица мање. Друштво је на губитку." Свакако да дехуманизација друштва има удела у извршавању монструозних злочина. Али, то никако не сме да буде оправдање за злочинце, јер свугде има усамљених, несрећних или поремећених људи који не чине злочине. Сетимо се убиства шведске министарке Ане Линд. Првостепени суд је извршиоца, упркос његовој очигледној поремећености, прогласио кривим. Другостепени суд је такву одлуку преиначио, али је извршилац направио нов злочин у болници после којег је дефинитивно послат у затвор.

Правда, за којом наше друштво вапије, не проистиче из безличне примене позитивних прописа, застареле стручне литературе и проблематичног хуманизма. Примена прописа је нужан, али не и довољан услов за приближавање идеалу правде. Правда проистиче из одговорности друштва према породицама жртава и читавом друштву. Она проистиче из уверења грађана да њихови представници (овом приликом су то представници судске власти) доносе тешке одлуке да прогласе кривим и ускрате слободу чак и поремећеним особама које су удариле на темеље основних људских вредности.

Асистент на Криминалистичко-полицијској академији у Београду