САМО ДА БИ ЈЕДНА ЖЕНА ОТИШЛА

Наслов је парафраза наслова на овој страници објављеног коментара Слободана Антонића, од пре осам дана, у коме се он бавио ликом, делом и судбином Војислава Коштунице, док је у мом тексту главна јунакиња приче – Љиљана Смајловић, главна уредница новина које држите у рукама.

Не можете, данас,  мирно ни у кафану да седнете, не само с колегама, новинарима, а да је неко од окупљених не смењује, а на њено место поставља неког другог.

Тим причама и сама је дала допринос изјавом за суботњи двоброј листа „Данас”, наговештавајући да журни избор нових шест чланова Управног одбора куће, чији главни производ уређује, „може бити само у вези са незадовољством Бориса Тадића и његовог саветника Небојше Крстића... досадашњом уређивачком политиком ’Политике’”.

Од силне употребе ове изјаве, у кратком року, речи су се излизале и свеле су се на прост исказ – смењена је.

Мени је тешко да замислим шест новоизабраних чланова Управног одбора као Тадићеве партијске војнике који за такву одлуку гласају по налогу. Рецимо да те новоизабране људе мање-више познајем и никако ми уз њих не иде да су приврженици идеје да партијска политика уређује „Политику”, или било који други медиј. Напротив.

Чини ми се да је избор „недостајућих шест чланова Управног одбора”, као и избор потпуно новог управног одбора Танјуга, а обе листе кандидата су дуго касниле, пре био начин да се још једном у техничкој влади ломе руке између Коштунице и Тадића, да се још једном прегласавају, одмере снаге у овим данима када обе струје имају аспирацију да буду стожер нове владе, него што им је била накана да смењују госпођу Смајловић.

Она му у тој игри „показне вежбе снаге” дође као нека колатерална штета, а, приде, стигло јој је још једно упозорење око незадовољства руководства Демократске странке неким њеним уређивачким потезима, мада је јавност, најпре преко „Политике”, била о томе већ детаљно обавештена.

Не бих саветовао Демократској странци да смењује уредницу – што рече мој колега Теофил Панчић у прошлонедељном ,,Утиску недеље” – најбољих новина у Србији. Истина, он је ствар релативизовао допуном изјаве која гласи „јер су све друге очајне”, али чињеница је да „Политику”, па макар зато и што су други слаби, многи, а најпре међу професионалцима, сматрају најбољим дневним писаним производом у Србији.

Наравно, верујте ми барем због искуства, нема безгрешних главних уредника, али учинак Љиљане Смајловић у унапређењу јавног говора тешко је оспоравати, ако не потргнемо бедне и острашћене аргументе о месту рођења и другим баналностима.

Није тешко не сложити се с неким од политичких ставова Љиљане Смајловић, али сте барем сигурни да ће она уважити ваш политички став и фер се односити према њему, а на српској медијској сцени каква је она и данас то није мало.

Но, није реч само о томе да је први пут од 1945. године „Политика” отворена за све опције у политичком спектру Србије, већ је видљив и напор да се унапреди медијска слика и култура. У Србији је новинарство темељно уништавано, што бедним платама, што бедним уредницима... Није нека мудрост отворити странице за погледе и слева и здесна, већ произвести новинаре специјалисте, озбиљне сведоке стварности која се не описује коментарима, ма ко их писао, већ озбиљним радом на терену. Некад се „Политика” дичила новинарима који су боље познавали пензијски систем од министара за то надлежних, новинарима који су знали напамет ред вожње свих возова... друштвеним хроничарима који су, трагајући за драматичним људским судбинама, успевали да опишу свет који је прерастао партијски оквир пожељног говора.

Борба за повратак тим вредностима данас је главни задатак медија у Србији а партијско арбитрирање и политичке симпатије само отежавају остварење тог задатка. Неиспуњавање овог првог разлог је за смењивање, као што је и разлог испуњавање овог другог.

главни уредник недељника ,,Време”