SAMO DA BI JEDNA ŽENA OTIŠLA

Naslov je parafraza naslova na ovoj stranici objavljenog komentara Slobodana Antonića, od pre osam dana, u kome se on bavio likom, delom i sudbinom Vojislava Koštunice, dok je u mom tekstu glavna junakinja priče – Ljiljana Smajlović, glavna urednica novina koje držite u rukama.

Ne možete, danas,  mirno ni u kafanu da sednete, ne samo s kolegama, novinarima, a da je neko od okupljenih ne smenjuje, a na njeno mesto postavlja nekog drugog.

Tim pričama i sama je dala doprinos izjavom za subotnji dvobroj lista „Danas”, nagoveštavajući da žurni izbor novih šest članova Upravnog odbora kuće, čiji glavni proizvod uređuje, „može biti samo u vezi sa nezadovoljstvom Borisa Tadića i njegovog savetnika Nebojše Krstića... dosadašnjom uređivačkom politikom ’Politike’”.

Od silne upotrebe ove izjave, u kratkom roku, reči su se izlizale i svele su se na prost iskaz – smenjena je.

Meni je teško da zamislim šest novoizabranih članova Upravnog odbora kao Tadićeve partijske vojnike koji za takvu odluku glasaju po nalogu. Recimo da te novoizabrane ljude manje-više poznajem i nikako mi uz njih ne ide da su privrženici ideje da partijska politika uređuje „Politiku”, ili bilo koji drugi medij. Naprotiv.

Čini mi se da je izbor „nedostajućih šest članova Upravnog odbora”, kao i izbor potpuno novog upravnog odbora Tanjuga, a obe liste kandidata su dugo kasnile, pre bio način da se još jednom u tehničkoj vladi lome ruke između Koštunice i Tadića, da se još jednom preglasavaju, odmere snage u ovim danima kada obe struje imaju aspiraciju da budu stožer nove vlade, nego što im je bila nakana da smenjuju gospođu Smajlović.

Ona mu u toj igri „pokazne vežbe snage” dođe kao neka kolateralna šteta, a, pride, stiglo joj je još jedno upozorenje oko nezadovoljstva rukovodstva Demokratske stranke nekim njenim uređivačkim potezima, mada je javnost, najpre preko „Politike”, bila o tome već detaljno obaveštena.

Ne bih savetovao Demokratskoj stranci da smenjuje urednicu – što reče moj kolega Teofil Pančić u prošlonedeljnom ,,Utisku nedelje” – najboljih novina u Srbiji. Istina, on je stvar relativizovao dopunom izjave koja glasi „jer su sve druge očajne”, ali činjenica je da „Politiku”, pa makar zato i što su drugi slabi, mnogi, a najpre među profesionalcima, smatraju najboljim dnevnim pisanim proizvodom u Srbiji.

Naravno, verujte mi barem zbog iskustva, nema bezgrešnih glavnih urednika, ali učinak Ljiljane Smajlović u unapređenju javnog govora teško je osporavati, ako ne potrgnemo bedne i ostrašćene argumente o mestu rođenja i drugim banalnostima.

Nije teško ne složiti se s nekim od političkih stavova Ljiljane Smajlović, ali ste barem sigurni da će ona uvažiti vaš politički stav i fer se odnositi prema njemu, a na srpskoj medijskoj sceni kakva je ona i danas to nije malo.

No, nije reč samo o tome da je prvi put od 1945. godine „Politika” otvorena za sve opcije u političkom spektru Srbije, već je vidljiv i napor da se unapredi medijska slika i kultura. U Srbiji je novinarstvo temeljno uništavano, što bednim platama, što bednim urednicima... Nije neka mudrost otvoriti stranice za poglede i sleva i zdesna, već proizvesti novinare specijaliste, ozbiljne svedoke stvarnosti koja se ne opisuje komentarima, ma ko ih pisao, već ozbiljnim radom na terenu. Nekad se „Politika” dičila novinarima koji su bolje poznavali penzijski sistem od ministara za to nadležnih, novinarima koji su znali napamet red vožnje svih vozova... društvenim hroničarima koji su, tragajući za dramatičnim ljudskim sudbinama, uspevali da opišu svet koji je prerastao partijski okvir poželjnog govora.

Borba za povratak tim vrednostima danas je glavni zadatak medija u Srbiji a partijsko arbitriranje i političke simpatije samo otežavaju ostvarenje tog zadatka. Neispunjavanje ovog prvog razlog je za smenjivanje, kao što je i razlog ispunjavanje ovog drugog.

glavni urednik nedeljnika ,,Vreme”