Из Лондона у Београд

Редитељка Светлана Димчовић у Атељеу 212 поставља дело „Бог пакла” аутора Сема Шепарда. Премијера је заказана за недељу увече у 20.30 часова на сцени Театра у подруму. Комад „Бог пакла” Шепард je написао 2004. године, а у њему прича о двоје људи који живе свој живот у америчкој забити... Текст је превела, такође, Светлана Димчовић, сценограф је Александар Денић, костимограф Снежана Пешић Рајић, а у подели су: Драгана Ђукић, Бранислав Трифуновић, Владислав Михаиловић и Бојан Лазаров.

Светлана Димчовић има интернационалну каријеру, али до сада није радила у родном Београду. Млада редитељка дипломирала је Драмске уметности и енглеску књижевност на Универзитету у Бирмингему 1997. године, четири године касније изабрана је за члана редитељског програма Royal National позоришта у Лондону. Ради као асистент режије и драматургије у Orange Tree позоришту у Лондону, од 2003. до 2005. године ангажована је као редитељ у Гате позоришту у Лондону. Уз све то, Светлана успоставља нове везе са земљама чије драме се ретко изводе на енглеском говорном подручју. Од 2003. године ради са британским Саветом на унапређењу нове драме и извођењу страних писаца ван њихових говорних подручја.

– Београд је мој град, у њему видим своју будућност. Са 11 година, као ученица основне школе „Петар Петровић Његош”, свој нови животни и радни кутак пронашла сам у Енглеској, где сам се одселила са својим родитељима, и ту смо и остали. Себе, ипак, видим у Србији. Надам се да ћемо овде имати све више копродукција са позориштима из других земаља. Мислим да је то пут нашег позоришта у будућности. Београд има лепа позоришта и свест метрополе. То треба неговати. И ова представа „Бог пакла” може томе да допринесе, каже наша саговорница.

Позоришна авантура водила је Светлану Димчовић на разне стране света. Шармантна редитељка режирала је и гостовала у Финској, Русији, Литванији, Индији, Словенији, Мађарској, Аустрији. Преводи више од 20 позоришних и радио-драма.

– Себе не видим ни у једном другом послу.Позориште ми је важно јер је, надам се, истинито, јер нема друге уметности која на тај начин у исти тај простор ставља живе људе – глумце, са једне стране, публику са друге. Та димензија ме јако занима. Такође, то је уметност која на специфичан начин може да утиче на публику и публика на њу.Интригира ме истинитост, моменат уметности у тренутку, између публике и представе, глумца, напомиње редитељка.

У Енглеској је писац нове драме изузетно добро пласиран, додаје Светлана Димчовић. Нове драме се поштују, траже, раде. Енглеско позориште има велики број младих писаца, велики број нових драма. Бави се и класиком, Шекспиром, пре свега. То је позориште прецизности, које има широку публику, комерцијално, где се три-четири недеље играју представе без паузе.  

– Помно и доста дуго пратим и српско позориште. Ми смо задржали ансамбл позоришта, имамо глумце који се знају међусобно, који су радили једни са другима, који имају успостављене односе, контакте, лакоћу глуме, самим тим што заједно раде чешће... То даје додатну лепоту позоришту јер наша публика може да прати исте глумце у разним улогама и да види њихове промене, њихов развој у глумачком смислу, да виде какви су када остаре, када и како играју друге улоге – каже редитељка.

Светлана Димчовић ће још кратко боравити у Београду. До краја године има попуњен радни распоред. Чекају је нове представе. Режираће у Енглеској и Литванији. Чека је и превод Шилерове „Марије Стјуарт” коју драматизује Биљана Србљановић за интернационалну манифестацију „ Линц 2009 –европска престоница културе”.