Кад лекари мисле да пацијент умишља болест

Моја прича са Кроновoм болешћу почела је 2004. године, када сам била на крају осмог разреда основне школе. Тада сам имала непуних 14 година. Први симптом била је појава једне крваве столице, а иста ситуација поновила се након неколико дана. Десетак дана пре пријемног испита за средњу школу, јавили су ми се јаки болови у стомаку, повраћање и ниска температура. За непуних 10 дана изгубила сам пет килограма. Како у Бору, мом родном граду, није било могућности за даље испитивање, добила сам упут за Институт за мајку и дете у Београду. Након прегледа у пријемној амбуланти, лекари су препоручили да останем на одељењу гастроентерологије како би урадили све анализе и установили узрок мојих тегоба које су се повремено и даље јављале.

Од свих параметара који показују запаљенске болести црева, једино је параметар ЦРП био абнормално висок. Сви остали параметри су били у потпуности уредни. На основу добијених анализа, гастроентеролог је поставио дијагнозу Crohn colica non specifica и добила сам терапију која је за Кронову болест тада била једино доступна. Пре самог отпуштања из болнице и пре него што сам кренула са терапијом, тегобе су се спонтано смириле све до почетка трећег разреда средње школе. Те 2006. јавили су се јаки болови у стомаку који су се ширили ка леђима, повишена температура, повраћање после сваког оброка, губитак килаже и затвор. Упркос тегобама и видно лошем стању, сви параметри су били у реду, колоноскопија и ПХ налаз су били уредни, а осим анемије, крвна слика није указивала на било какво погоршање.

После дужих испитивања, чији се резултати нису поклапали са мојим тегобама, лекари су почели да сумњају да измишљам. Да сам тремарош, перфекциониста, каријериста, емотивац и да су све моје тегобе на психичкој бази. Поред свих болова, константне мучнине и учесталог повраћања, опстипације која је трајала и по две недеље, успела сам да завршим средњу школу у Бору и упишем Филолошки факултет у Београду. Тегобе су активне све време и све више сам губила на килажи. На другој години факултета изгубила

сам менструални циклус и од тада лечење креће у другом правцу. Након прегледа код гинеколога, због мојих повраћања после сваког оброка и мале килаже, професорка са Гинеколошко-акушерске клинике у Вишеградској је дијагностиковала анорексију и упутила ме психологу за особе са поремећајима у исхрани. Четири године су ме водили са дијагнозом анорексије. Уредно сам водила дневник исхране, пила антидепресиве и сву осталу прописану терапију.

Међутим, моје стање се погоршавало из дана у дан, док у једном моменту нисам имала 35 килограма. Тада су ме послали на Клинику за психијатрију у Пастеровој. Након прегледа и разговора са психијатром речено ми је да сам животно угрожена, прописана ми је већа доза антидепресива од којих сам се осећала све лошије. Иако су сви симптоми трајали активно током целог мог студирања, уредно сам полагала све испите, била на буџету, живела у студентском дому.

Једне вечери ми је јако позлило, болови су ми кидали целу утробу и нисам могла да престанем да повраћам. Мајка је успела да ме одведе до Ургентног центра где ме је примио дежурни гастроентеролог – први лекар који је саслушао пажљиво сваку моји реч и поверовао да не фолирам, да ми је заиста лоше и да немам анорексију. Те ноћи, добила сам упут за болничко лечење на гастроентеролошком одељењу КЦС-а, а дежурни гастроентеролог Ургентног центра др Иван Јовановић ми је дословно спасао живот. Након два месеца испитивања, магнетном резонанцом су утврђене мултипле стенозе (сужења) на танком цреву које су биле резултат дугогодишњег упалног процеса и неадекватног лечења и потврђена ми је Кронова болест. Уследила је операција на Првој хируршкој клиници. Након операције, болест се враћала у више наврата праћена дијарејом, појавом крви у столици, мучнинама, температуром, повраћањем. Како нисам реаговала на стандардне облике терапије, била сам идеалан кандидат за биолошку терапију. Од када сам на биолошкој терапији болест је у мирној фази и мој квалитет живота се знатно побољшао у свим сферама.

Године 2017. одлучујем да се прикључим Удружењу за Кронову болест и улцерозни колитис са циљем да поделим своје искуство и тиме помогнем другим људима који се суочавају са истим изазовима. Живети са запаљенским болестима црева није нимало једноставно. Како су у питању аутоимуне, системске болести, које утичу на целокупни организам, неретко се јављају многе нуспојаве које утичу на квалитет живота и самопоуздање сваког појединца. У удружењу сам упознала дивне људе који су ми поред породице и пријатеља, велика подршка и ослонац. Посебно бих истакла значај психолошког саветовалишта које је бесплатно за чланове удружења, а које је мени много помогло да прихватим своју болест и превазиђем гомилу изазова на свом путу.