Ограђивање савести

Пре неколико дана јавиле су новине да је Милан Беко, бивши министар за приватизацију, по налогу надлежних општинских служби срушио један део зидане ограде око своје куће у Улици Андре Николића 23-а, на Топчидерском брду. Два разлога била су повод том рушењу. Први, што је ограда била много висока, око три метра, а други, што су се на њену висину општинским властима усмено пожалиле швајцарске дипломате из непосредног комшилука размишљајући о својој безбедности.

У целој причи не би било ничег необичног да у нашој свакодневици то није готово усамљени случај. Преседан.

Подсетимо, по урбанистичким прописима зидана ограда око кућа не може да буде виша од 140 центиментара. С тим, што њен доњи део – парапет зидан од тврдог материјала – не сме да прелази висину од 90 центиметара, а остатак од пола метра може да буде жичани, решеткаст или, на пример, жива ограда или – како би рекли стручњаци – транспарентан. Све то да би поглед пролазника могао да допре до унутрашњости дворишта, односно куће.

У нашој стварности, широм града, ничу ограде којима се једноставно висина не зна. Зида како ко хоће. Свеједно да ли је реч о Дедињу, Топчидеру, Бановом брду или Врачарском брду. Да ли је разлог за подизање оваквих ограда неки страх или немирна савест власника или, пак, жеља да живе у изолацији, јер их спољни свет нимало не занима – није утврђено. Најочитији примери ових зидина око вила јесу, свакако, Дедињско и Топчидерско брдо, где се скућила пословна и друштвена елита. Да ли је реч о Ужичкој, Толстојевој, Улици Аугуста Цесарца, Лацковићевој, Андре Николића, Темишварској, Сувоборској, Баје Пивљанина, Милоја Ђака, Булевару кнеза Александра Карађорђевића... или некој, њима суседној улици, потпуно је свеједно. Ту своје домаћинске дане, у топлом породичном окружењу, проводе пословни људи попут Мирослава Мишковића, Милана Бека, Филипа Цептера, браће Карић и сестре им Оливере, Милије Бабовића, Милије Милосављевића, Жељка Митровића... потом дипломате, бивши и садашњи политичари, књижевници и одабране личности из спортског, адвокатског и естрадног естаблишмента. На крају, и људи који се налазе на потерницама, под истрагама или кривичним пријавама.

Многи од њих, или њихови пројектанти, зидајући ова здања нису много марили за закон. Да ли су чинећи то испуњавали жеље својих послодаваца или су исказивали свој необуздани таленат – није ни толико важно.

Али, јесте важно, рећи ће професор универзитета др Ксенија Петовар, што су чинећи те урбанистичке вратоломије нарушили микро климу, пореметили флору и фауну. Суштина урбанитета је у отвореном простору, а не у затварању. На крају, људи који живе иза ограда нису баш толико безбедни као што мисле, баш као ни пролазници ако се шетају, на пример, Улицом генерала Штурма.

Најбоља потврда професоркиних речи је пример Барселоне, где је за последњих седам година ослобођено 120 такозваних отворених јавних површина. Али, они, сигурно је, нису имали за председника неке општине, као ми Бранка Белића, који се оглушио о једногласну одлуку 37 одборника Савског венца да се све, баш све, незаконито подигнуте ограде сруше. Тим пре, што њихово рушење не би изазвало драматичне социјалне потресе. Људи не би остали без крова над главом и, далеко било, свог парчета хлеба. А град би са својим житељима, ипак, много добио.         

Да ли је за све крива криминализовано друштво у којем су велике паре и пословне империје направили само они који су били уз скуте и милост режима, или су посреди неке више силе – остаје на истраживачима да утврде.