Ograđivanje savesti

Pre nekoliko dana javile su novine da je Milan Beko, bivši ministar za privatizaciju, po nalogu nadležnih opštinskih službi srušio jedan deo zidane ograde oko svoje kuće u Ulici Andre Nikolića 23-a, na Topčiderskom brdu. Dva razloga bila su povod tom rušenju. Prvi, što je ograda bila mnogo visoka, oko tri metra, a drugi, što su se na njenu visinu opštinskim vlastima usmeno požalile švajcarske diplomate iz neposrednog komšiluka razmišljajući o svojoj bezbednosti.

U celoj priči ne bi bilo ničeg neobičnog da u našoj svakodnevici to nije gotovo usamljeni slučaj. Presedan.

Podsetimo, po urbanističkim propisima zidana ograda oko kuća ne može da bude viša od 140 centimentara. S tim, što njen donji deo – parapet zidan od tvrdog materijala – ne sme da prelazi visinu od 90 centimetara, a ostatak od pola metra može da bude žičani, rešetkast ili, na primer, živa ograda ili – kako bi rekli stručnjaci – transparentan. Sve to da bi pogled prolaznika mogao da dopre do unutrašnjosti dvorišta, odnosno kuće.

U našoj stvarnosti, širom grada, niču ograde kojima se jednostavno visina ne zna. Zida kako ko hoće. Svejedno da li je reč o Dedinju, Topčideru, Banovom brdu ili Vračarskom brdu. Da li je razlog za podizanje ovakvih ograda neki strah ili nemirna savest vlasnika ili, pak, želja da žive u izolaciji, jer ih spoljni svet nimalo ne zanima – nije utvrđeno. Najočitiji primeri ovih zidina oko vila jesu, svakako, Dedinjsko i Topčidersko brdo, gde se skućila poslovna i društvena elita. Da li je reč o Užičkoj, Tolstojevoj, Ulici Augusta Cesarca, Lackovićevoj, Andre Nikolića, Temišvarskoj, Suvoborskoj, Baje Pivljanina, Miloja Đaka, Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića... ili nekoj, njima susednoj ulici, potpuno je svejedno. Tu svoje domaćinske dane, u toplom porodičnom okruženju, provode poslovni ljudi poput Miroslava Miškovića, Milana Beka, Filipa Ceptera, braće Karić i sestre im Olivere, Milije Babovića, Milije Milosavljevića, Željka Mitrovića... potom diplomate, bivši i sadašnji političari, književnici i odabrane ličnosti iz sportskog, advokatskog i estradnog establišmenta. Na kraju, i ljudi koji se nalaze na poternicama, pod istragama ili krivičnim prijavama.

Mnogi od njih, ili njihovi projektanti, zidajući ova zdanja nisu mnogo marili za zakon. Da li su čineći to ispunjavali želje svojih poslodavaca ili su iskazivali svoj neobuzdani talenat – nije ni toliko važno.

Ali, jeste važno, reći će profesor univerziteta dr Ksenija Petovar, što su čineći te urbanističke vratolomije narušili mikro klimu, poremetili floru i faunu. Suština urbaniteta je u otvorenom prostoru, a ne u zatvaranju. Na kraju, ljudi koji žive iza ograda nisu baš toliko bezbedni kao što misle, baš kao ni prolaznici ako se šetaju, na primer, Ulicom generala Šturma.

Najbolja potvrda profesorkinih reči je primer Barselone, gde je za poslednjih sedam godina oslobođeno 120 takozvanih otvorenih javnih površina. Ali, oni, sigurno je, nisu imali za predsednika neke opštine, kao mi Branka Belića, koji se oglušio o jednoglasnu odluku 37 odbornika Savskog venca da se sve, baš sve, nezakonito podignute ograde sruše. Tim pre, što njihovo rušenje ne bi izazvalo dramatične socijalne potrese. Ljudi ne bi ostali bez krova nad glavom i, daleko bilo, svog parčeta hleba. A grad bi sa svojim žiteljima, ipak, mnogo dobio.         

Da li je za sve kriva kriminalizovano društvo u kojem su velike pare i poslovne imperije napravili samo oni koji su bili uz skute i milost režima, ili su posredi neke više sile – ostaje na istraživačima da utvrde.