Антивучићизам као шампон

Као што је Пантелија умро у цвету своје старости, тако је и СзС умро у цвету прославе свог великог успеха званог бојкот избора. Неки ће се радознали ум запитати зашто се организација која постиже успехе распада, али „лидерима праве опозиције” објашњење ове нелогичности тренутно није приоритет. Наиме, стварање новог, лабавијег савеза не протиче глатко. Прво треба објаснити зашто одлазе Двери. Сваком случајном пролазнику од почетка је било јасно оно што нису разумели опозициони „лидери”: да коалиција разнородних чланица које имају међусобно супротстављене програме и вредносне системе одбија гласаче. Али та се једноставна истина мора упаковати у нешто што не звучи тако меркантилно банално. Следећа нелогичност је у томе што је простор упражњен одласком Обрадовића попунио Слободан Самарџић, бивши Коштуничин саветник. Једног косовског популисту заменио је други, још већи и још малигнији. Ако је Ђилас разводом од Обрадовића и фингираном свађом са својим сарадником и кумом Млађаном Ђорђевићем, незваничним вођом прогубернијске опозиције, желео да себе репозиционира од антиевропејца у евроентузијасту (а то му је очигледна намера због које свакодневно пише писма ЕУ званичницима жалећи се на Вучића), шта ће му евромрзитељ Самарџић? Да ли је потреба да у новоформираном савезу има барем једног писменог надјачала акутне маркетиншке потребе које кажу да му он само штети?

Тадић каже да не жели да приступи новом савезу јер не жели да улази у „нејасне пројекте”. А ја сам убеђен да је њему пројекат Удружене опозиције Србије сасвим јасан: политичка елиминација свих Ђиласових конкурената за титулу шефа опозиције. У том контексту, највећи губитник деловања СзС-а је ДС, који се идеолошки погубио, вредносно урушио и разједен фракционаштвом практично нестао са сцене. Такође, елиминација из политичког ринга новокомпонованих „лидера”, од Радуловића и Саше Јанковића до Сергеја Трифуновића, један је од Ђиласових највећих успеха, јер је на време схватио да, кад већ нема шансе да уклони Вучића – има кога може.

А онда је на позорницу ступио Никола Јовановић. Доскорашњи функционер Јеремићеве странке изненада је осетио потребу да прелети код Ђиласа. На интернету се појавио снимак његовог разговора с непознатом особом. Не верујем да је онај ко је преслушао снимак у историји демократске Србије чуо толико најприземнијег шовинизма у тако мало речи. Јовановић је с нескривеним гађењем говорио о Вуку Јеремићу као о „полубошњаку”, чиме је увредио не само Јеремића, већ и све Бошњаке. А није увредио ни само Бошњаке, већ и све Србе који никад нису гајили овакав расистички однос према својим комшијама и суграђанима муслиманске вероисповести. У свакој нормалној и пристојној земљи света после овакве изјаве политичка каријера би била завршена, а плашим се да је шовинистичко антибошњаштво Николи Јовановићу отворило перспективе политичког напредовања у странци Драгана Ђиласа, човека који се, види врага, само пре неколико дана хвалио хрватском тиску како је деведесетих носио црни флор због Сарајева. Било како било, Јовановић је својим говором међуетничке мржње крстио УОС, организацију насталу на згаришту СзС-а и обележио је за време које долази. Треба да знају сви „прави опозиционари” и грађански интелектуалци који се ових дана праве глуви и невешти, да је њихова ћутња директно саучесништво у злу које вреба испод Јовановићеве варварске шовинистичке реторике и да су и сви они кривци за могуће последице у случају да ово прође некажњено. Не би било згорег питати и Тању Фајон, председницу Одбора Европског парламента за стабилизацију и придруживање Србије и ЕУ, шта мисли о шовинизму и ширењу међунационалне мржње коју врше њени штићеници, дакле, они које је пре само пар месеци на сва звона промовисала по Бриселу као звезде опозиционе грађанске Србије.

Прича о СзС-у или УОС-у (сасвим свеједно) прича је о недостатку било каквог вредносног система. СзС/УОС је сапун којим свака политичка битанга може да опере своју биографију користећи антивучићизам као шампон.

Одсуство вредносног система обележило је месец август и кад је реч о региону. Ове године обележавање годишњице „Олује” у Хрватској уз видан напор тамошње власти преведено је у „прославу”. Тиме је цинизам читавог догађаја, који представља симболични камен темељац независне Туђманове Хрватске, постао неиздржив за сваког оног ко има однос према људском и нормалном. Пленковићевој иновативној изјави да Срби треба да славе „Олују” јер је њоме завршен рат, могла би да парира једино тврдња да Јевреји треба да славе Холокауст јер је њиме решено јеврејско питање. Како се десило да је постало политички прихватљиво да се може имати различит однос према невиним цивилним жртвама припадницима различитих народа и како се десило да себе могу да зову савешћу човечанства они који практикују ову морбидну сегрегацију убијених у ратним злочинима за које никада нико није судски одговарао, е то је тема којом би се ваљало позабавити.

*Маркетиншки стручњак