Кућа Вељковић – историја једне породице

Својеврсни споменик културе, Кућа Вељковић у Бирчаниновој 21, ових дана је други пут била отворена за посетиоце у оквиру манифестације "Дани европске баштине". Да би Београђани и становници градова у унутрашњости упознали документа и фотографијe породице која је имала велики утицај на културни, економски и политички живот Србије, у сарадњи са Историјским архивом града отворена је и изложба о историји ове фамилије.

Нажалост, за време Другог светског рата, а и касније из ове куће, која је 1967. године проглашена за споменик културе, нестале су многе уметнине које су некада припадале породици.

Пре осам година, приликом повратка у Србију коју је са родитељима Војиславом и Људмилом и братом Богданом напустила 1953. године, Катарина Вељковић је корак по корак започела обнову руиниране куће, али и борбу за проналажење изузетно вредних дела која су нестала после рата.

– Кућу сам затекла у веома лошем стању, кров је прокишњавао, а како су је разни станари напуштали и ослобађали собе, почели смо да је сређујемо. Нажалост, многе вредне ствари су нестале, а махом је преостао кабасти намештај који је неопходно рестаурирати. Међу витринама и ормарима, остао је и растурени клавир Мине Караџић који је, после њене смрти, Вук Караџић поклонио Војиславу Вељковићу. У кући постоји и фотографија портрета чукун-деде Јована Вељковића, сина кнеза параћинске нахије, који је најпре украден, да би га затим купио неки антиквар и продао Народном музеју, где се и данас налази. Од 120 слика које је наша породица поседовала успели смо да пронађемо само 20 дела – објашњава Катарина.

Из богате колекције слика, између осталих, недостају дела Бете Вукановић, Саве Шумановића, Паје Јовановића, Надежде Петровић,  Љубе Ивановића, Боривоја Стевановића и великог броја иностраних уметника.

На месту некадашње баште пуне разнобојног цвећа и клупа, где су се најмлађи Вељковићи играли са децом из комшилука, данас се налази немачки конзулат. У дворишту се некада налазио и први приватни музеј европске уметности на Балкану саграђен 1932. године. У Павиљону Вељковић је 1994. године отворен Центар за културну деконтаминацију.

– Павиљон је за посетиоце био отворен два пута недељно. Ту су се налазила вредна уметничка дела. У тај простор се најпре уселио Моша Пијаде, па Сретен Стојановић, а за време рата коришћен је и као складиште коже и ципела. Сећам се великог песника Пабла Неруде када је дошао у посету Моши Пијаде, а био је и код нас. Мајку је затекао како пере степениште породичне куће у коју је, по ослобођењу, било усељено неколико фамилија. Питао је где је госпођа Вељковић, а мама му је рекла "па, то сам ја", а онда јој је он пољубио мокру руку – присећа се Катарина раног детињства и дана када су Неруду примили у свом делу стана, у собици у коју се улазило кроз купатило.

Корени ове угледне и у Европи веома поштоване породице сежу до Карађорђевих времена. Од Првог српског устанка њени потомци – високи официри, министри и политичари – имали су важну политичку и економску улогу у развоју и напретку Србије. Породица је била у блиским родбинским везама са породицама Цукић, Петронијевић, Лешјанин, Маринковић, а Катаринине рођаке Милица и Ружа Орешковић су биле дворске даме Наталије Обреновић.

– Потомци угледних породица представљају једну врсту чувара кућа које чине културну баштину и припадају целој Србији. У Београду тек почиње да оживљава сарадња између државног и приватног сектора која је у Француској, где сам дуго живела, веома добра. Тамо су програмом заштите приватне културне баштине обухваћене на само градске већ и сеоске куће, голубарници, места где су се пекли хлебови – каже Катарина Вељковић, надајући се да ће тако нешто ускоро и код нас заживети, јер многе породице у Србији попут њене имају непроцењиво културно богатство. 

-----------------------------------------------------------

Породично стабло

Породично стабло Вељковића почиње са Вељком Мирковићем, кнезом Параћинске нахије. Његов син Јован Вељковић био је судија и попечитељ. Јован је отац Стојана Вељковића који је докторирао права на Хајделбергу. Стојанови синови су Војислав, оснивач "Српског књижевног гласника", министар финансија и "отац југословенског динара", утемељитељ уметничке збирке и Павиљона, и Јован, који је био официр. Стојан је имао и кћерку Даринку. Јован је отац Стојану, Радмили и Војиславу. Војислав Вељковић, индустријалац, директор првог парног млина и пиваре, отац  је Катарине, која је завршила руску књижевност, и Богдана који је дипломирао на Харварду.