Новобеоградска ширина за велику душу

Иако је рођен и одрастао у Београду, за Ненада Зимоњића се данас може рећи да је, на неки начин, пролазник у свом граду. Није ништа чудно – најбољи српски тенисер у игри парова у последњој деценији, у току једне године у Београду успева да проведе најдуже месец дана.
За то време, маркантни тенисер чешће је пролазио једносмерним авенијама Менхетна, Трафалгар сквером у Лондону или можда Тргом Вож, једним од најлепших у Паризу. Улице Монтреала, Рима,  Барселоне, Мелбурна, Сиднеја, такође су му  добро познате.

Славни песник Гете је сматрао да "паметан човек најбоље образовање стиче путовањима", а Зимоњић се уверио да су улице у свим градовима света другачије.

Оне су за овог стабилног и одмереног спортисту, најистинитије мерило друштвених односа. На улицама се најбоље уочава степен демократичности и праг толеранције сваке људске заједнице.

Зимоњић ће се лако сложити са тврдњом да центар Београда има непревазиђену лепоту, скривену патину, узбудљивост ноћног живота који опија, заводи и осваја. Али, он никада није имао тежњу да живи у старом језгру града.

Осећај спокојства

Од 2000. године, званична адреса Ненада Зимоњића је у делу код Београдске арене. Међутим, он предност ипак даје Улици Алексиначких рудара. За њега она представља изузетну комбинацију ширине, пространства и архитектуре по мери човека.

– Ишао сам у Основну школу "Старина Новак" и моје школовање тада је било везано за Далматинску улицу и крај око малог Ташмајдана. Међутим, посебно истичем Нови Београд. Нешто што је мени увек било драго и што је, чини ми се, специфично за читав Београд јесте део код хотела "Југославија". У Улици Алексиначких рудара имам родбину и тамо сам проводио доста времена. Алексиначких рудара креће код "Енергопројекта", паралелна је са старим "Меркатором". Будући да сам човек природе, зеленила, ово је улица где се човек осећа смирено, спокојно. Примећујем да се Нови Београд последњих година значајно променио, изградио, и све више се намеће као незаобилазан привредни, економски, па и спортски и туристички центар. Богатство природе је његова предност, оно што га издваја. То пространство, новобеоградска ширина, то је оно што данашњег човека изложеног сталним притисцима може да опусти. Можда Улица Алексиначких рудара није превише лепа, архитектонски атрактивна, вероватно није довољно узбудљива за ноћне изласке, али она има друге предности. У близини су шеталиште поред реке, бициклистичке стазе... Има услова за здрав и спортски начин живота. Новобеограђани су одувек бранили свој крај. Ту је изникла урбана субкултура, улична поезија, графити... Искрено, не бих волео да се потпуно оголи због тога да би се сачувала та његова природна димензија. Улица Алексиначких рудара је на идеалном растојању од центра града. Ни близу, ни далеко. Очекујем да ће у будућности успети да сачува такву позицију – казује познати тенисер.

Мостови као хлеб насушни

За шетњу по београдским улицама спортиста готово да нема времена.

– Било је ту и санкција, проблема, економских криза. Наравно, велики утицај су имали и ратови. Као народ имали смо велики минус у свету. Полако се то заборавља, а резултати спортиста, уметника и других наших успешних људи у свету почињу да поправљају утисак о Београду и Србији. То је тренутно велики капитал који ова земља има. С друге стране, треба знати да у Београду, због природе посла којим се баве, борави око петнаест хиљада страних држављана. Они, свакако, могу да буду искоришћени за добре амбасадоре овог града – сматра наш саговорник. Иако није у прилици да систематски прати рад и деловање градских власти, није му јасно због чега Београд нема  више мостова. Оно чему би он, без већег размишљања, дао предност јесте изградња нових ћуприја.

– Невероватно је да имамо предност као град на две реке, у односу на Будимпешту, Праг и Лондон, а немамо довољно мостова. Београд је у много чему специфичан, не бих могао да га упоређујем ни са једним градом. Највећа разлика јесте у томе што људи овде још имају вишак слободног времена у односу на оне који живе у другим земљама. Како год се некоме чинило, опуштено седење у кафићима није тако честа слика за остале метрополе. Мени је, са једне стране, драго што смо такви, али имамо и ми своје мане. Било је ту свега, али мени никада неће бити жао што сам рођен у Београду – говори Зимоњић који за недељу дана креће на турнире у Москви, Мадриду, Санкт Петербургу и Паризу. Гостима из иностранства у Београду, сматра, обавезно треба представити три локације.

– Кнез Михаилову, Скадарлију и Калемегдан. Дружељубивост и нека посебна врста опуштености, лакоће у комуникацији су нешто што странцима, на први мах, може да буде занимљиво. То можда јесте прихватљиво, али не може се читава туристичка стратегија и концепција једног великог града заснивати само на томе. Потребан је далеко озбиљнији садржај који ће укључивати бољу организацију, квалитетнију понуду, изнајмљиваље туристичких водича. Надам се да Туристичка организација Београда размишља о томе –  предлаже човек из "белог спорта".

– У време данашњег нивоа технологије и компјутеризације, више се не поставља питање места рођења, па ни националне припадности. Новац постаје владајући критеријум, параметар према коме се људи вреднују. Нажалост, у таквим условима остаје мало места за улице, одрастања, градове... Бити Београђанин значи ствар индивидуалне одлуке – процењује Ненад Зимоњић.