Континент Соња Лапатанов

Открио сам у среду вече, а да са нисам померио из једног ресторана у Делиградској улици, нови континент!? Додуше, нема неко велико пространство, али у тих 162 центиметра висине стало је више од сто држава са својом богатом флором и фауном, географијом, историјом. Баш у толико земаља је путовала Соња Лапатанов, некада позната балерина, анфан терибл Народног позоришта у Београду, касније балетски педагог и кореограф, а данас свима знани путописац и неуморни истраживач планете Земље. Ко би рекао да ће некадашњу царицу дискотека "Цепелин" и "Акваријус", фину девојчицу из угледне руске емигрантске породице лекара, која је имала учитељицу клавира, похађала школу "Лујо Давичо" и дипломирала на московској Државној академији позоришних уметности, толико сврбети табани да јурца по белом свету.

– Све мислим да је то последица превеликог сељакања моје породице, из једног краја земље у други. Много сам путовала и са балетом Народног позоришта, али и као члан балетске групе Бориса Радака. Та веверичја радозналост и та необуздана страст за путовањем ипак је све надвладала 1990. године. Од тада ме више ништа није могло зауставити да стигнем до тог мог највишег личног задовољства, путовања у непознате пределе – објашњава Соња Лапатанов порив који јој не да мира.

Не зна човек да ли више да се диви или чуди њеној биографији и историји стварања тог, како га назвах, континента Соња Лапатанов. Дедушка Пјотр Лапатанов, дерматовенеролог, са супругом Марусјом, побегао је пред налетом "црвеног терора" из Одесе 1921. године. Искрцали су се у Котору. Прихватио је службу војног лекара у Краљевини СХС. Био је један од оснивача Војне болнице у Београду. И син Николај, Соњин отац, овде је 1940. дипломирао медицину и постао дерматовенеролог, као и Пјотр. У слому Краљевине Југославије Николај је заробљен као млади војник. Соњу су посебно потресли кадрови у документарном филму "Црвено доба" давно приказаном на РТС-у, када је међу заробљеним младим краљевим војницима које су Немци депортовали у Атину, препознала и свог оца Николаја.

– Тата је тамо и упознао маму, Јохану Марију, Немицу из Берлина, крајем Другог светског рата, где је она радила као медицинска сестра. Неко време живели су у Солуну, а онда су се преселили у Београд, где је дедушка имао кућу са двориштем у Улици краља Милутина 73-75, која је касније, нажалост, срушена – сећа се Соња срећних дана детињства.

Одмалена је била немирни дух. У Oсновној школи "Његош" она и њен друг Петар Шпољарић били су главне табаџије. Соња је пик имала на Владимира Андрића, потоњег сликара, кога је тукла кад год је стигла. И дан-данас, кад се сретну, он је увек запита зашто га је стално марисала. Она му је признала, можда зато што је тада била у њега заљубљена.

Соња прича како се у њеној кући стално нешто славило и ту се окупљало много људи. Највеселије је било кад су се славили имендани. Увек би се на прозоре стављала ћебад, како се споља не би виделе бројне сенке у стану Лапатанових. Памти да су дедушка и тата понекад заједно, на по неколико дана, одсуствовали из куће. Тек касније је сазнала да су били хапшени као руски емигранти, цару верни, кад год би у Београд стизао неки од шефова СССР-а. Лапатанови су остали у Југославији, јер су, тако су објаснили Соњи, веровали да комунизам у Русији неће дуго трајати, а и због православља у Србији.

– Путујем по свету, али увек волим да се вратим у Београд. Примећујем, међутим, да у њему живе многи који га не воле. Ето, у мојој згради тек сада уводимо грејање, јер поједини станари нису давали сагласност за тако нешто. Волели су више да седе у хладним собама са гуњевима на себи и у дебелим, вуненим чарапама. Против сам тога и што се Београд представља као једна велика кафана, коју чине мноштво сплавова, а у њему, напротив, цвета и те како културан живот – каже Соња.

Жали што јој од руке не иду цртање и сликање,  али се и поноси својим путописима. Као и радовима које уме да направи од дрвених отпадака које море избаци на обалу. Прошле године јој је из штампе изашла књига "У скутима Хималаја" и тираж је већ распродат.

Не могу да издржим, а да је не питам, да ли је некад ухватила прпа на тим путовањима.

– Истина је да су многа моја путовања била високог ризика. Догодило ми се да сам у време пентрања по Хималајима, на надморској висини од преко 5.000 метара, због уобичајене тешке депресије и несносне главобоље, пожелела да умрем. Превише сам се брзо спуштала и то мој организам није могао да поднесе – говори некадашња балерина о необичном искуству које је имала на обронцима највише планине на свету.

Пре две године је у Уганди готово дотакла планинску горилу силвербека, и то мужјака, који јој је строгим погледом и муклим режањем ставио до знања да му се превише не примиче, поготово док једе. Не може да заборави изненађење када је у једном забитом панамском селу са двадесетак склепаних традиционалних кућица, где је све подсећало на првобитну родовску заједницу, угледала неки повисок објекат. Била је то телефонска говорница из које се могао добити најудаљенији крај света.

Оно што ју је највише фасцинирало на свим тим путовањима је наш језик. То је невероватно, чујеш га и тамо где му се најмање надаш. На Лохифушију, једном од хиљаду Малдивских острва, домороци су групу туриста из Србије, кад су чули одакле стижу, дочекали уз смех и најсочније наше псовке. Касније им је објашњено да их је томе научио Ика из Земуна, стручњак за спортове на води, који на том острву подуже живи. У индијској држави Сиким, где су пси свете животиње, чула је како неко виче "Дрина!" и дозива кучку, сличну јазавичару са огрлицом око врата, која јој се врзмала око ногу. Пратила је керушу све до луксузног џипа у којем су седели "ајфоровци" из Бањалуке. Рекли су Соњи да су кучку Дрину нашли на обали истоимене реке у Босни и повели је са собом у Немачку, где иначе живе.

Својом лепотом опчинила ју је француска Полинезија, острва Тахити, Бора Бора, Камбоџа, Мјанмар (бивша Бурма)... Соња Лапатанов сада планира да посети Ускршња острва, Огњену земљу и Патагонију.