Чиновничке полуге

Партија на власти, поготово ако има парламентарну већину и не зависи од коалиционих партнера, може, начелно, да саставља листу функционера и организује државну управу у целини, по свом нахођењу. У балканском поимању, то значи да на главне функције, без превеликих услова, стручности и способности, поставља своје симпатизере и важне чланове партијских тела. Овде, пре свега, мислимо на „чиновнички” кадар што свакодневно ради на пословима који не значе високу политику и обавезну партијску легитимацију. Од квалитетног рада тих полуга зависи функционисање државног апарата, али и остваривање потреба грађана. Ако су службеници немотивисани и недовољно оспособљени, радиће по принципу „дођите сутра” или ће проналазити бирократска оправдања своје неспособности и неефикасности. Послови „шлајфују”, а држава и грађани трпе губитке. Чему то води? Државни апарат је у целини неделотворан, а ниски ниво кадра по школској и искуственој квалификованости урушава углед и ефекат укупне државне управе. Тако нпр. добијамо да дојучерашњи келнери у провинцијским хотелима или неуспешни предузетници, али с дужим партијским стажом, постају државни секретари на важним ресорима. Изванредни и опуномоћени амбасадори постају они који су та звања стекли као награду за рад у функцији власти, њихов или њихових родитеља.

Како то раде прагматичне државе с дугим демократским устројством и реномеом најбољих државних управа и дипломатија? Узмимо пример Велике Британије. Пошто се на власти, скоро безболно, у изборним размацима од четири године, смењују Конзервативна и Лабуристичка партија, после сваке смене, ни једна ни друга не дирају вешт и увежбан полумилионски апарат државне администрације (од 29,1 милион укупно запослених и 4,8 милиона у јавном сектору, у 1970. било их је 751.000 у државној управи, али је 2012, због штедње, број смањен). Државна администрација и чиновнички апарат који функционише готово перфектно у интересу државе и грађана не мења се с променом партије на власти. Осим, наравно, владе и министарских ресора, које добијају функционери победничке партије на изборима. Краљевска комисија за државну службу (Томлинова комисија) је још 1931. дефинисала појам државног службеника, чија плата долази од средстава која додељује Парламент, а не партија на власти. Тако је то било, од 1721. и првог премијера Велике Британије – торијевца Сер Роберта Волпола, а остало и у време свих 80 досадашњих премијера (неки су имали по више мандата).

Вратимо се Србији и њеној државној управи. Требало би да њени службеници свакодневно ревносно обављају послове на повереним предметима у корист грађана, а тиме и државе. Али изгледа да су ту и највећи проблеми: недовољна стручност, слаба мотивација, наводно због ниских плата, па се предмети и послови гомилају, споро и неквалитетно решавају. Тај проблем је „препознала” и Европска унија у оквиру Акционог плана реформе јавне управе (ПАР).

Подршка ЕУ реформи јавне управе у Србији, од 2000 до данас, износи више од 200 милиона евра неповратних средстава. Тај план укључује: планирање политике, јавне консултације, е-управу и систем плата у јавном сектору, деполитизацију и професионализацију јавне службе по угледу на најразвијеније европске државе, менаџерска именовања путем конкурсног поступка заснованог на провереном знању и заслугама и јаке контроле квалитета. План се односи и на регулисање статуса државних службеника и задржавања функције в. д. (вршиоца дужности) у законским оквирима, односно најдуже до годину дана. Данас имамо велики број виших државних службеника на функцији са в. д. статусом који траје и по неколико година. Тиме државни органи отворено крше законске прописе, а све да би се избегли строги конкурсни поступци и тако задржали на функцији они за које власт сматра да су им по вољи. Резултате такве државне управе осећамо по брзини и квалитету донетих решења по бројним захтевима грађана.

Да закључимо, Европска унија, али и демократско устројство државе којем стремимо, налажу да се та пракса оконча и да се квалитет државне управе у целини у нашој земљи коначно промени набоље, ради добробити свих њених грађана.

Редовни професор универзитета

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa