Тишина, пензионери и клинци

– Хајде, помери се мало, десно, биће лепша слика – шапуће девојка својој другарици на платоу код споменика Победнику. Њих две, потпуно саме, кикоћу се и фотографишу. Симбол града, кад би могао да проговори, упитао би где су нестали сви они задивљени погледи на које је навикао. Једно од омиљених престоничких места за шетњу јуче је било прилично пусто. Тек ту и тамо понеки пролазник или суграђанин на бициклу. Продавци кокица, сладоледа, лизалица, шећерне пене и ушећерених јабука дигли руке од посла. Под једним дрветом, које је довољно близу да одатле могу да виде своје тезге, седе на пластичним столицама и пију кафу. На питање има ли посла слежу раменима и показују руком на раднике ЈКП „Градско зеленило”.

– Они се убише од посла. Код нас живе душе нема – кратко нам каже један од трговаца загледан у раднике „Зеленила” који заливају биљке.

У близини фонтане „Борба” или „Рибар”, пристигао возић. Тишину ремети само жубор воде. На једном од седишта седи девојка и чита књигу. Ко жели из воза да посматра знаменитости Калемегдана, прича, треба за то да издвоји двадесетак минута и 150 динара. Малишани, углавном у пратњи родитеља, пристижу и желе да се провозају. Некима маме и тате испуњавају жељу, док остале подсећају да у парку има и других занимљивих ствари.

На Савском шеталишту на Калемегдану тек понеки усамљени пролазник. Старији суграђани у хладовини играју шах, а чудесан поглед на реку, Нови Београд и Земун само чека да га неко „улови”. И, по свему судећи, чекаће још дуго јер су готово све клупе у раним поподневним сатима биле слободне, осим две или три у дебелој хладовини. Посетиоци, нарочито они мало старији који станују у близини, кажу да на Калиш долазе свакодневно. Пријатно место и комадић хладовине, причају, није тешко наћи.

– А питате нас што нема младих људи? Отишла деца негде на купање, веома је вруће. Ми смо овде дању, а омладина ноћу – прича један господин који игра карте са пријатељем.

Нема туриста, не чују се разни језици света како смо то навикли већ од самог уласка у београдску оазу на крају Кнез Михаилове.

Тврђава и парк као да су запали у поподневну дремку. Код Великог степеништа табла која упућује пешаке где да скрену. Испод степеништа радови, мајсторима пуне руке посла и немају времена за причу.

– Нисмо једини који вредно раде – довикују и показују нашим репортерима у правцу Сахат капије. Скеле, радници, машине, звиждуци и понека псовка. У близини Војног музеја група момака распитује се где би могли да виде справе за мучење из средњег века. Нису из престонице, причају са осмехом, али кад год је посете, наврате на ово место.

– Чули смо да је изложба у Војном музеју. Не знамо да ли је сада отворена па мало истражујемо... – испричао је Вељко из Ниша. Лутали су мало парком и тврђавом, признају, али и бацили поглед на тренинг на тениским теренима. Врео августовски дан, а млади спортисти вредно вежбају.

У близини унутрашње Стамбол капије врзмају се клинци. Њих петоро, шесторо кроз жицу посматра предео у коме су изложене реплике диносауруса. Усамљени становници прошлости стоје и чекају посетиоце које би могли да одушеве или застраше. „Старе зверке”, чини се, заборавили верни обожаваоци. Коловођа групе клинаца заповеда да се крене.

– Идемо на наше место! Шифра: веверица – виче и стаје на чело „поворке” дечака.