Рађање Полиса

Ближе се датуми одавно заказаних свирки Последњег скретања у Лондону. Има месец дана како нисам видео момке и зажелео сам их се, иако у мојим пустоловинама нема много чега што ће их обрадовати. У последњем тренутку смо остали без стана у Саутгејту. Верујемо да је власник стана прозрео причу о мојем запослењу у „Вирџин мјузику” и да је променио браве пошто нам је Фреди послала кључеве. Поштено смо се навозали до Саутгејта, натоварени свом својом имовином и надама, само да бисмо затекли закључана врата. Наше узалудно куцање шупље је одјекивало у испражњеном стану. Понижени смо, поражени и љути, и једини позитиван исход биће то што ћу исте вечери написати песму о ономе што смо доживели. Биће оштра и гневна и зваће се Ландлорд (Кућевласник), и Стјуарт ће ме очински похвалити када је чује.

„Браво, дечко! Само тако настави.”

Почињемо да осећамо како је време да престанемо да злоупотребљавамо Пипино гостопримство. Несхватљиво је добра према нама, али не можемо вечно да живимо код ње. Ја сам на социјалној помоћи инисам радио ни један једини дан откако смо стигли овамо, али настојим да сачувам веселу фасаду пред момцима пошто смо се коначно окупили, претварајући се да све иде по плану. Седимо у колима испред паба „Црвена крава” у Хамерсмиту.

„Како иде, Стинг?”

„О, сјајно!”

„’Си нашô стан?”

„Још га тражим.”

Рони и Тери кришом размењују поглед који нема сврху да ме повреди, али свеједно боли.

Гери излази из паба, са цигаретом у руци, и изразом лица који би укиселио млеко. „Отказали нам јебену свирку.”

Следеће вечери, у Бристолу, после четири сата вожње откривамо да неко већ има заказану свирку. Ово не ваља. Како да привучем друштво да пређу овамо кад ствари иду са зла на горе? Вече после тога, међутим, у „Нешвил румсу” у Западном Кенсингтону, постижемо огроман успех, потпуно засењујемо главне звезде и васпостављамо пољуљано самопоуздање. Доказали смо да смо квалитетан састав, и иако нам прилази неколико типова из музичких кућа, све што нам нуде јесте покровитељско тапшање по леђима.

Момци се враћају комбијем на север, и ја поново остајем сам, с бебом у наручју. Мислим да почињу да ме жале, да верују да сам пролупао. Машем им што веселије умем, али се само Гери осврће да то види.

Испоставља се да је Стјуартова отмена гајба, која ме је толико задивила, бесправно запоседнута. Он, Ијан и Соња су тек неколико месеци у стану. Прави власник је дама из Америке по имену Марша Макдоналд, издавач Мухамеда Алија. Позајмила је стан пријатељици, а ова после није хтела да изађе. Била је то Џорџ, крупна дама која ме је готово оборила низ степенице када сам први пут био тамо. По савету Мајлса Копланда Старијег, Стјуартовог и Ијановог оца и пријатеља власника, два брата Стјуарт убацила су се као подстанари не би ли Џорџ (која више воли да је зову Џорџина) што више загорчали живот и омогућили Марши да поново запоседне своје власништво. Ако ово звучи као апсурдно замршена игра из кухиње ЦИА, то је вероватно зато што је Мајлс Копланд Старији, поглавар клана, био један од оснивача те свеприсутне организације.

Те прве вечери гледао сам како млађи Копланди настављају породични посао, спроводећи дугорочну кампању психолошког ратовања и испада као што су дивље пијанке до зоре и нимало милозвучне свирке. Џорџина ће убрзо напустити стан, што значи да је у њиховој привидној махнитости ипак било методичности, али ће Копланди морати да се суоче са чињеницом да су успут и себе успешно лишили савршеног места за становање, и да су њихови дани у луксузном стану практично одбројани.

Једног од тих последњих јутара, Стјуарт ме је позвао да ме обавести како је пронашао гитаристу и да пита могу ли да дођем и чујем како свира. Одговорио сам му да морам да понесем и бебу, јер је Френсис отишла на аудицију. Тако сам поподне одвукао Џоову носиљку на четврти спрат и унео је у собу за свирке. Стјуарт седи за бубњевима, има наочаре за сунце и кожну јакну. С обзиром на то да соба није на сунчаној страни и да има добро грејање, није ми баш најјасније зашто се овако опремио, а онда у другом углу видим још једног човека, с футуристичким, непрозирним наочарима за сунце, у црној мајици без рукава и кожним панталонама ишараним спрејом, који седи испред комоде застрте белим чаршавом. Обојица су наместили, колико могу да видим испод наочара, смртоносно озбиљне фаце, какве замишљам да би имали терористи док позирају пред камером пошто су смислили најновије недело. Ово мора да је наш нови имиџ, јер у соби влада опипљива атмосфера става, тако да моја појава, у платненим панталонама и с бебом у носиљци, поприлично одудара од овог терористичког шика међу чаршавима.

„Ово је Анри”, каже Стјуарт, не мењајући мрко држање претпостављам – с великом муком, с обзиром на његову природну веселост.

„Здраво, Анри.”

„Анри је са Корзике. Слабо говори енглески.”

Лако ми је да замислим опуштенијег и природнијег Анрија, у живописној ношњи из деветнаестог века, с припасаном сабљом и кубурама, како лежи у заседи у брдима изнад Бастиље, намеран да заскочи и опљачка несрећне путнике.

Анри Падовани је наш нови гитариста, и чим смо засвирали, постаје јасно да није ангажован због свирачког умећа. Зна само неколико акорда, али зато страва изгледа у кожним лонама. Стјуарт га је научио да свира две песме које је написао – Nothing Achieving и Fall Out – за плочу коју намерава сам да продуцира Анри их сасвим солидно изводи, али се приликом вежбања осећа да је помало немаштовит. Пошто су моје почетне сумње у њега развејане, показује се да је Анри сјајан момак, учтив, срдачан и искрено жељан да учи, а најбоље од свега је његово пећинско познавање енглеског„Молиш ми даш канап?”

„Канап? Шта ће ти, бре, канап?”

„Oui, C’est ça, канап.” Узима резервни кабл с моје кутије за гитару и показује да је то канап који му треба, и убудуће ћемо гитарске каблове сви звати „канапима”.

Џо, који је спокојно преспавао наше прангијање, сада се пробудио, огладнео. Анри се љубазно нуди да ми помогне тако што ће загрејати млеко, и имамо паузу посвећену беби док бочица не буде испражњена. Враћам синчића у носиљку, и док ми поново започињемо своју безбожну буку, он већ поново пада у сан. Не би изгледао спокојније ни када бисмо свирали Брамсову Успаванку уместо овог брзометног праштања.

Наш нови гитариста све се боље уклапа, и пошто смо се зауставили после једне од успешнијих „вожњи”, задовољно примећује: „Е, ово су било много стварно добро тренуци, да?”

Мудро му повлађујемо: „Јесте, било су много стварно добро тренуци.” Надаље ће сви наши надахнути музички тренуци бити „много стварно добро тренуци”.

Тако се родио и Полис, за шта је било довољно неколико спонтаних „много стварно добро” тренутака, бочица с млеком, неколико каблова за напајање, и пар кожних панталона.