Да у чекању не прође живот

Проглашењем победника и уручењем награда вечерас ће у Новом Саду бити завршен Међународни фестивал филма и нових медија Синема сити. У домаћем такмичарском програму „Национална класа”  приказана је целокупна досадaшња продукција, уз домаћу премијеру филма „Љубав и други злочини” у режији Стефана Арсенијевића.

Београдски редитељ Арсенијевић, који је кратким играним филмом „(А)торзија” освојио „Златног медведа” у Берлину, награду Европске филмске академије и номинацију за Оскара, у целовечерњем играном дебију  слика дилеме многих од нас: остати или отићи, отићи због трусног подручја и незадовољства ситуацијом у земљи, или остати због љубави и људи које волимо.
Ова и многа друга честа питања укрстила су копља на раскрсници путева, између Истока и Запада, у окршају популистичке и интимистичке културе...

У филму, између осталог, говорите о жени која жели да напусти Србију. Поред љубави, шта њу, а и све нас задржава да останемо овде и не одемо негде другде, где нам се чини да је боље?

То је врло индивидуално питање. Не верујем у то да је негде другде априори боље. Нешто је боље, нешто горе. Нешто добијеш, нешто изгубиш. Мој филм управо говори о томе колико је комплексно донети ту одлуку. Далеко од тога да пропагира одлазак или останак. Показује како је то тешка одлука, али и одлука коју је, по неким подацима, у последњих 15 година донело пола милиона младих људи у Србији. Да ли су они тамо негде нашли срећу и шта им све недостаје одавде, то зависи од случаја до случаја. Моју главну јунакињу у Србији задржавају људи, Дакле, љубав.

Када је реч о емоцијама, шта је Вама, али и Вашим јунацима пружила песма „Besame Mucho” којој се толико враћате?

Док сам радио на синопсису филма и покушавао да осетим и одредим какав ће то бити филм, на радију сам чуо песму „Besame Mucho” и рекао себи: то је то, то је емоција коју желим да имам у филму и онда сам покушао да оборим светски рекорд у коришћењу једне песме у филму. Шалим се. Са једне стране та песма у филму представља жудњу ка неком топлом, егзотичном, идеалном месту, које вероватно не постоји. Нешто попут теленовела, поморанџи и папагаја који лети кроз снег у филму. С друге стране, њеним честим коришћењем, као и понављањем других елемената у филму, покушао сам да постигнем тај осећај затворености, немогућности изласка из круга у којем живимо овде у Србији. И да ствар буде забавнија, пошто не говорим шпански, тек пред снимање неко ми је превео песму и испоставило се како се речи невероватно тачно уклапају у причу. Ето како емоција тачно погађа, чак и када не знаш језик.

Да ли сте имали дилеме како да прикажете Србију, Београд у којем сте одрасли и Нови Београд за који сте толико везани? Улепшавати или бити опор и намерно критичан?

Дужност је уметника да буде критичан. Нисам се бавио улепшавањем. Концепт ми је био да створим тмурну бетонску атмосферу, атмосферу затворености, а онда да у томе нађем посебну лепоту, да као контрапункт покажем неке посебне људе, топле и хумане како ту живе са међуљудским односима који су јако блиски и суптилни. Тако, на пример, у фотографији најсветлије тачке у филму су људска лица.

Са кратким играним филмом „(А)торзија” освојили сте највећа признања. То Вам је отворило многа врата. Да ли сте размишљали да одете одавде? Шта Вас је задржало?

– Док је трајала цела та халабука око номинације за Оскара, био сам врло присутан у медијима. Људи су почели да ме препознају, сви су ме најискреније саветовали да не размишљајући искористим прилику и одем. То ме је прилично изненадило. Било је драстично масовно и нашао сам се у ситуацији да понављам и браним: па живот овде има и сјајних страна, биће боље... То је било пре четири године. Сад имам 31 годину и схватам када неко не може да чека да ствари буду боље, да му у чекању лако прође живот. Пропуштене прилике су страшне, као и размишљања шта си могао да си имао другачије могућности. Пођимо од најједноставнијег примера, путовања. За разлику од наших родитеља, моја генерација није имала прилике да путује, због виза, сиромаштва… Формирала се без могућности да се упореди, направи шири увид у свет, а сада смо у годинама када се формира породица, а не путује по свету. Прилика је пропуштена. Сада, ко год хоће може да каже: у Европи је овако или онако и долази свако и говори свашта. У тој причи имам повлашћени положај и понекад ми је јако непријатно због тога. Посао ми је такав да живим овде, али да стално путујем и то је за мене неки прави баланс. Као дете деведесетих, гладно сам прихватао сваку прилику да путујем и пропутовао сам доста, али још нисам нашао место где бих више волео да живим него овде где јесам, што не значи да ствари не могу бити боље. Морају, да не би још пола милиона младих отишло.

У „(А)торзији” се удружио балкански таленат. Је ли то будућност ауторског, независног филма са ових простора?

Копродукције су продукцијска нужност. Природно је да ми који смо сличног културног, историјског, естетског наслеђа и језика радимо заједно на филмовима. Просто, лакше се разумемо. Када се помиње Балкан у контексту „(А)торзије”, обично се мисли на бившу Југославију или оно што се данас назива Западни Балкан, али ту су и огромне могућности које нуди Источни Балкан. Некад нас је од наших суседа делила гвоздена завеса, а сада је то граница са Европском унијом. Ту су и предрасуде које су мени неразумљиве, али и поред свега ми смо тако слични и потребни једни другима. У последње време често путујем у Румунију и Бугарску, упознао сам и дружим се са њиховим младим филмаџијама. Румунија је тренутно једна од најзанимљивијих и најуспешнијих кинематографија на свету. У сарадњи, повезивању и самом дружењу видим велику неискоришћену прилику, велики потенцијал. Надам се да ћемо га ми, нове филмаџије, из региона искористити, јер Балкан је специфичан. Он је истовремено и Исток и Запад и та сјајна мешавина, поред великих тензија, рађа и велику инспирацију и креативност.

Како на Вас, као младог аутора који тек треба да ствара, утиче трусна политичка ситуација у земљи?

Од политике се овде не може побећи. Трудим се, углавном , да је држим на одстојању, да јој не допустим приступ у мој интимни простор. Уместо да цео живот потрошим бавећи се политичким проблемима на које, осим у оним данима када су избори, не могу суштински да утичем, трудим се да сачувам енергију за нешто конкретно конструктивно.

Тржиште намеће да цео свет промовише своје филмове и нове пројекте на фестивалима у Кану, Венецији и Берлину. Чиме и како их заинтересовати да инвестирају у нас?

Правити добре филмове. Филмови се не праве за Запад, него за цео свет. То је формула: бити свој, а разумљив и занимљив за цео свет.

Инстант поп-култура нас бомбардује са свих страна. Како се бранити?

Јако ретко укључујем телевизор. То је основно, а затим просто не схватам то све претерано озбиљно. Инстант поп-културу схватам као забаву. Стављам је на место које јој припада и на тај начин уживам у њој. Не очекујем да ће икада Антониони или Фон Трир имати ту врсту гласне популарности. То и не би било нормално. На нама је да бирамо и да не идемо увек за најгласнијима.

За чим трагате у уметности?

За узбудљивим причама у којима ћу сазнати нешто више о себи, за игром са реалношћу и емоцијама које иначе не бих доживео. И помало, за духовитошћу.