Победиће глад

Од нашег специјалног извештача

На кружном току у Зети, код пропалог Комбината алуминијума Подгорица (Титоград), стоји млад човек са високо подигнутом тробојком и грбом Краљевине Црне Горе. Насмејан. Без маске. Два полицајца су поред њега, један нешто говори у моторолу. Пролазници трубе.

Седам километара даље, на платоу испред Храма Христвог Васкрсења, шетају два дечака у црвеним мајицама на којима златним латиничним словима пише: „Да је вјечна Црна Гора!” Ту је полицијска марица, полицајац с маском, иза најлепши објекат у Подгорици.

Да ли ови млади људи, припадници два различита покрета, желе да освоје места која доживљавају као симболична упоришта својих противника или подсвесно траже оно што им недостаје? Како наћи изгубљени смисао? Постјугословенским простором већ деценијама лутају различите групе људи у потрази за изгубљеном идеологијом. Ђукановић је њихов симбол који је своју идеолошку глад и политичке заокрете гасио новцем и осећајем позајмљене моћи.

У малој Црној Гори и економске разлике су драматичне. Вирус корона није једини разлог за августовску пустош на северу Црне Горе. Путеви повремено оживе због ауто-литија или политичких активности Демократске партије социјалиста.

„Да ми човјек да 5.000 евра плату и стан у Подгорицу, и да каже да гласам за њега... Не бих, кунем ти се, у три сина!” Говори Н. Р. што је, у поодмаклим годинама, напустио своје имање између Берана и Андријевице и преселио се на „развијени југ” где живи као подстанар. Не жели да му се напише име, а ни председник Ђукановић се код ове групације најчешће не ословљава именом. „Он” је нека недефинисана сила и моћ.

Одлазак Светозара Маровића је Ђукановићу одузео меку, недефинисану српску позадину. Он је, без обзира на афере, био основни део његовог идејног и духовног садржаја. Нека врста партијског духовника. Уочи ових избора, појавио се са изгледом гуруа и испосника. Из београдског станишта говорио је благо, утишаном приморском драматиком и мешавином акцената свога родног Грбља и спикера са хрватске телевизије. У његовом приморју ствари изгледају лоше. При преласку, на трајектној линији, Каменари-Лепетани чека се од пола сата до четрдесет минута док се пловило напуни. У Херцег Новом стоји графит: „Џепови нас сврбе, док чекамо Србе!”

У ретком, обичном разговору где нема страсти, свађа и ината, тешко се налазе они који кажу: „Искрено, гласам за Мила, јер му вјерујем и јер је поштен!” То не значи да многи неће гласати за ту опцију. У тридесетогодишњој владавини између обичног гласача и Мила (ДПС) успоставило се неко специфично поверење које се, у различитим облицима, јавља између насилника и жртве.

Медијска призводња касних емоција и подела насталих у сукобу династија Петровић и Карађорђевић већином не интересују млађу генерацију.

Тридесетогодишњи осећај да контролише живот и његове токове, преселио се и на немоћну и разједињену опозицију. Укидање српског језика, признање Косова против кога је, према признању премијера Душка Марковића, било 85 одсто грађана, улазак у Нато без референдума, афере, криминал и корупција, сталне изборне махинације и преваре нису дали довољно снаге опозицији да пољуља Ђукановићеву моћ. Његови медијско пропагандни тимови понављају пароле: „сви су они исти”, „сви су само за фотеље”, „све су то Милови људи!”

 Услед велике моћи и одсуства духовног садржаја Ђукановић се одлучује да формира „своју” партијску цркву и преузме власништво над Митрополијом црногорско-приморском. У том тренутку, грађани, чланови његове партије, независни интелектуалци, део муслимана и римокатолика, излазе на улице. Опозиција је прочитала ову јасну поруку и фактички „одустаје од фотеља”. Професор Здравко Кривокапић предводи Коалицију „За будућност Црне Горе”, он је потпуно ново лице и његови смирени ставови дају сигурност великом броју следбеника.

„Макните се, да нас не свађате”, поручује Лексо Ракочевић из НВО „Пут мира Црне Горе – Речине, Колашин”.

Алекса Бечић из Коалиције „Мир је наша нација” каже да је грађане „ујединио празан фрижидер”, док је ново изразито лице Дритан Абазовић предводник групе „Црно на бијело” препознат као борац и најава новог модела грађанских односа међу народима не само у Црној Гори.

Улога Митрополије црногорско-приморске и епархија Српске православне цркве у Црној Гори може се поредити са временима када су цетињски митрополити Петровићи управљали Црном Гором. Разлика је у томе што овог пута митрополија брани секуларни карактер Црне Горе од власти која се труди да је сведе на маргиналну групацију и кустосе по светињама. Њена стратегија непрестане обнове изворних хришћански вредности усмерена на личност појединца даје озбиљне резултате. Плурализам мишљења који је настао унутар цркве постао је недостижан идеал у многим партијама са култом вође. Црква нема проблем са садржајем.

Два дана пред изборе, усред политичког стања које кључа и порука да излази да гласа први пут у животу, митрополит Амфилохије, готово без икакве потребе за медијском пажњом, креће да подиже цркву посвећену патријарху српском Гаврилу Дожићу. Биће иста као, од комуниста срушена, Његошева капела на Ловћену. Идеал је обновити Ловћен.

„Ако је живјети, онда да живимо за светињу и слободу, ако је мријети да мремо за светињу и слободу”, поновио је речи патријарха Гаврила, његов потомак Вуле Дожић након полагања камена темељца.

Паралелно сa наслеђем и посебностима у цркви су потпуно свесни економског колапса и намера власти да крене у ново задуживање, зато пажљиво припремају стратегију за „гладну јесен” и могућност да ће у Црној Гори победити глад.

Међутим, први страх огромне већине становника Црне Горе везан је за понашање партијског и дела државног апарата у изборном дану и ноћи. Имајући у виду искуство „државног удара” са прошлих избора, већина стрепи од изненађења и провокације. У анализама западних експерата, ми, наш простор и менталитет сврстани смо у групу с Арапима, јер готово увек реагујемо на провокацију. Способност да се преживи и издржи провокација биће сигуран знак да је Црна Гора Милу Ђукановићу видела леђа.