Pobediće glad

Od našeg specijalnog izveštača

Na kružnom toku u Zeti, kod propalog Kombinata aluminijuma Podgorica (Titograd), stoji mlad čovek sa visoko podignutom trobojkom i grbom Kraljevine Crne Gore. Nasmejan. Bez maske. Dva policajca su pored njega, jedan nešto govori u motorolu. Prolaznici trube.

Sedam kilometara dalje, na platou ispred Hrama Hristvog Vaskrsenja, šetaju dva dečaka u crvenim majicama na kojima zlatnim latiničnim slovima piše: „Da je vječna Crna Gora!” Tu je policijska marica, policajac s maskom, iza najlepši objekat u Podgorici.

Da li ovi mladi ljudi, pripadnici dva različita pokreta, žele da osvoje mesta koja doživljavaju kao simbolična uporišta svojih protivnika ili podsvesno traže ono što im nedostaje? Kako naći izgubljeni smisao? Postjugoslovenskim prostorom već decenijama lutaju različite grupe ljudi u potrazi za izgubljenom ideologijom. Đukanović je njihov simbol koji je svoju ideološku glad i političke zaokrete gasio novcem i osećajem pozajmljene moći.

U maloj Crnoj Gori i ekonomske razlike su dramatične. Virus korona nije jedini razlog za avgustovsku pustoš na severu Crne Gore. Putevi povremeno ožive zbog auto-litija ili političkih aktivnosti Demokratske partije socijalista.

„Da mi čovjek da 5.000 evra platu i stan u Podgoricu, i da kaže da glasam za njega... Ne bih, kunem ti se, u tri sina!” Govori N. R. što je, u poodmaklim godinama, napustio svoje imanje između Berana i Andrijevice i preselio se na „razvijeni jug” gde živi kao podstanar. Ne želi da mu se napiše ime, a ni predsednik Đukanović se kod ove grupacije najčešće ne oslovljava imenom. „On” je neka nedefinisana sila i moć.

Odlazak Svetozara Marovića je Đukanoviću oduzeo meku, nedefinisanu srpsku pozadinu. On je, bez obzira na afere, bio osnovni deo njegovog idejnog i duhovnog sadržaja. Neka vrsta partijskog duhovnika. Uoči ovih izbora, pojavio se sa izgledom gurua i isposnika. Iz beogradskog staništa govorio je blago, utišanom primorskom dramatikom i mešavinom akcenata svoga rodnog Grblja i spikera sa hrvatske televizije. U njegovom primorju stvari izgledaju loše. Pri prelasku, na trajektnoj liniji, Kamenari-Lepetani čeka se od pola sata do četrdeset minuta dok se plovilo napuni. U Herceg Novom stoji grafit: „Džepovi nas svrbe, dok čekamo Srbe!”

U retkom, običnom razgovoru gde nema strasti, svađa i inata, teško se nalaze oni koji kažu: „Iskreno, glasam za Mila, jer mu vjerujem i jer je pošten!” To ne znači da mnogi neće glasati za tu opciju. U tridesetogodišnjoj vladavini između običnog glasača i Mila (DPS) uspostavilo se neko specifično poverenje koje se, u različitim oblicima, javlja između nasilnika i žrtve.

Medijska prizvodnja kasnih emocija i podela nastalih u sukobu dinastija Petrović i Karađorđević većinom ne interesuju mlađu generaciju.

Tridesetogodišnji osećaj da kontroliše život i njegove tokove, preselio se i na nemoćnu i razjedinjenu opoziciju. Ukidanje srpskog jezika, priznanje Kosova protiv koga je, prema priznanju premijera Duška Markovića, bilo 85 odsto građana, ulazak u Nato bez referenduma, afere, kriminal i korupcija, stalne izborne mahinacije i prevare nisu dali dovoljno snage opoziciji da poljulja Đukanovićevu moć. Njegovi medijsko propagandni timovi ponavljaju parole: „svi su oni isti”, „svi su samo za fotelje”, „sve su to Milovi ljudi!”

 Usled velike moći i odsustva duhovnog sadržaja Đukanović se odlučuje da formira „svoju” partijsku crkvu i preuzme vlasništvo nad Mitropolijom crnogorsko-primorskom. U tom trenutku, građani, članovi njegove partije, nezavisni intelektualci, deo muslimana i rimokatolika, izlaze na ulice. Opozicija je pročitala ovu jasnu poruku i faktički „odustaje od fotelja”. Profesor Zdravko Krivokapić predvodi Koaliciju „Za budućnost Crne Gore”, on je potpuno novo lice i njegovi smireni stavovi daju sigurnost velikom broju sledbenika.

„Maknite se, da nas ne svađate”, poručuje Lekso Rakočević iz NVO „Put mira Crne Gore – Rečine, Kolašin”.

Aleksa Bečić iz Koalicije „Mir je naša nacija” kaže da je građane „ujedinio prazan frižider”, dok je novo izrazito lice Dritan Abazović predvodnik grupe „Crno na bijelo” prepoznat kao borac i najava novog modela građanskih odnosa među narodima ne samo u Crnoj Gori.

Uloga Mitropolije crnogorsko-primorske i eparhija Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori može se porediti sa vremenima kada su cetinjski mitropoliti Petrovići upravljali Crnom Gorom. Razlika je u tome što ovog puta mitropolija brani sekularni karakter Crne Gore od vlasti koja se trudi da je svede na marginalnu grupaciju i kustose po svetinjama. Njena strategija neprestane obnove izvornih hrišćanski vrednosti usmerena na ličnost pojedinca daje ozbiljne rezultate. Pluralizam mišljenja koji je nastao unutar crkve postao je nedostižan ideal u mnogim partijama sa kultom vođe. Crkva nema problem sa sadržajem.

Dva dana pred izbore, usred političkog stanja koje ključa i poruka da izlazi da glasa prvi put u životu, mitropolit Amfilohije, gotovo bez ikakve potrebe za medijskom pažnjom, kreće da podiže crkvu posvećenu patrijarhu srpskom Gavrilu Dožiću. Biće ista kao, od komunista srušena, Njegoševa kapela na Lovćenu. Ideal je obnoviti Lovćen.

„Ako je živjeti, onda da živimo za svetinju i slobodu, ako je mrijeti da mremo za svetinju i slobodu”, ponovio je reči patrijarha Gavrila, njegov potomak Vule Dožić nakon polaganja kamena temeljca.

Paralelno sa nasleđem i posebnostima u crkvi su potpuno svesni ekonomskog kolapsa i namera vlasti da krene u novo zaduživanje, zato pažljivo pripremaju strategiju za „gladnu jesen” i mogućnost da će u Crnoj Gori pobediti glad.

Međutim, prvi strah ogromne većine stanovnika Crne Gore vezan je za ponašanje partijskog i dela državnog aparata u izbornom danu i noći. Imajući u vidu iskustvo „državnog udara” sa prošlih izbora, većina strepi od iznenađenja i provokacije. U analizama zapadnih eksperata, mi, naš prostor i mentalitet svrstani smo u grupu s Arapima, jer gotovo uvek reagujemo na provokaciju. Sposobnost da se preživi i izdrži provokacija biće siguran znak da je Crna Gora Milu Đukanoviću videla leđa.