Компромиси или бувља пијаца

Никад не реци никад и све је могуће, то су речи које се најчешће могу чути након недавно одржаних парламентарних избора. Оне прате као тешка сенка процес преговарања око састављања нове парламентарне већине. Шта нам оне говоре? Да је у Србији коначно остварен крај идеологије или се ради о потпуном негирању идеолошких разлика, о чудноватом процесу спајања до јуче најогорченијих политичких противника? На делу је до сада тешко остварљива политичка алхемија у којој се спајају захтеви реалног политичког тренутка и једног времена у коме све мање има места за испразну и израубовану националну реторику. То се назива процесом сагледавања реалне политичке ситуације. Али где су границе политичког прагматизма и да ли је код нас освајање или задржавање на власти постало једини смисао и разлог постојања политике? Колико до јуче, функционисала је, уз доста муке и стална неслагања, коалиција ДС-а и ДСС-а, а данас је она незамислива. У протеклој изборној кампањи и сам наговештај могуће коалиције ДС-а и СПС-а дочекан би у обе странке као немогућ и апсолутно неприхватљив политички подухват. Шта се у међувремену драматично променило, осим што су резултати избора довели до реалне могућности да проевропска влада може да буде формирана једино уз подршку до јуче политички и идеолошки анатемисане Социјалистичке партије. И не треба ову ноторну чињеницу сада проглашавати за епохалну политичку промену јер смо свесни да само резултати избора упућују ДС на сарадњу са СПС-ом, а да већина историјских и политичких питања остаје и даље отворена. Не може се поништити недавна политичка историја Србије позивањем на национално помирење, а још мање се то може учинити проглашавањем социјалиста за баштинике реформисане социјалдемократије. То је она линија разграничења, реално сагледавање политичких односа и могућности. Јер ако невољно али и трезвено прихватимо чињеницу да је политика вештина могућег и да се у њеном обликовању морају узимати у обзир реално остварени изборни резултати, остаје питање до које границе се може ићи у политичким нагодбама и политичкој трговини. Где су границе политичког компромиса? Да ли наше данашње универзално и сверешавајуће прихватање политичког компромиса све више подразумева и губљење елементарне моралности, идејне постојаности и политичке обзирности странака које учествују у креирању већинске изборне воље? Политички компромис не може бити сам себи сврха и обезбеђивати само пуку парламентарну већину, јер он се и ствара ради дубљих демократских промена и процеса. Ако он не оствари ову своју примарну функцију, прагматично и безобзирно обезбеђиваће само намиривање најогољенијих интереса страначке олигархије и страначких „дворских свита”. То је у исто време стварни домет политичког компромиса и зато он јесте највећи изазов за сваку политичку организацију. Велики историјски компромиси у политици могу имати своју реалну вредност ако су засновани на постигнутом споразуму о суштинским политичким, социјалним, културним и економским питањима. Политика као важна друштвена делатност не може постојати без успостављања начела политичке и моралне доследности и без одређивања граница начелности које се једноставно не могу прећи, јер онда улазимо у простор реалне политике која је везана само за огољене политичке интересе. Ако се те границе пређу – а то се код нас често догађа – онда више не можемо говорити о политици као вештини остваривања реалних друштвених циљева већ као о обичној политичкој бувљој пијаци на којој се купују и продају политичка убеђења и политичке изборне акције.

Јаша Продановић је још 1920. године писао: „У политици људи и странке који омркну у једним идејама а освану у другима изазивају свакад мучан и немио утисак. Али кад се оштрине потпуно ублажују, кад се бодље лагано тупе, кад се идеализам разблажује стално али у дозама практичним схватањима, ниансу по ниансу, јавно се мнење без муке навикава на ту и такву промену. Када једна група из ма каквих разлога промени у суштини своје принципе, она никада не руши све мостове иза себе. Било да поласка народу и задобије његово поверење, било да поплаши владаоца, она кокетује кашто са елементима које је раније гонила или их се одрицала”.

публициста