Kompromisi ili buvlja pijaca

Nikad ne reci nikad i sve je moguće, to su reči koje se najčešće mogu čuti nakon nedavno održanih parlamentarnih izbora. One prate kao teška senka proces pregovaranja oko sastavljanja nove parlamentarne većine. Šta nam one govore? Da je u Srbiji konačno ostvaren kraj ideologije ili se radi o potpunom negiranju ideoloških razlika, o čudnovatom procesu spajanja do juče najogorčenijih političkih protivnika? Na delu je do sada teško ostvarljiva politička alhemija u kojoj se spajaju zahtevi realnog političkog trenutka i jednog vremena u kome sve manje ima mesta za ispraznu i izraubovanu nacionalnu retoriku. To se naziva procesom sagledavanja realne političke situacije. Ali gde su granice političkog pragmatizma i da li je kod nas osvajanje ili zadržavanje na vlasti postalo jedini smisao i razlog postojanja politike? Koliko do juče, funkcionisala je, uz dosta muke i stalna neslaganja, koalicija DS-a i DSS-a, a danas je ona nezamisliva. U protekloj izbornoj kampanji i sam nagoveštaj moguće koalicije DS-a i SPS-a dočekan bi u obe stranke kao nemoguć i apsolutno neprihvatljiv politički poduhvat. Šta se u međuvremenu dramatično promenilo, osim što su rezultati izbora doveli do realne mogućnosti da proevropska vlada može da bude formirana jedino uz podršku do juče politički i ideološki anatemisane Socijalističke partije. I ne treba ovu notornu činjenicu sada proglašavati za epohalnu političku promenu jer smo svesni da samo rezultati izbora upućuju DS na saradnju sa SPS-om, a da većina istorijskih i političkih pitanja ostaje i dalje otvorena. Ne može se poništiti nedavna politička istorija Srbije pozivanjem na nacionalno pomirenje, a još manje se to može učiniti proglašavanjem socijalista za baštinike reformisane socijaldemokratije. To je ona linija razgraničenja, realno sagledavanje političkih odnosa i mogućnosti. Jer ako nevoljno ali i trezveno prihvatimo činjenicu da je politika veština mogućeg i da se u njenom oblikovanju moraju uzimati u obzir realno ostvareni izborni rezultati, ostaje pitanje do koje granice se može ići u političkim nagodbama i političkoj trgovini. Gde su granice političkog kompromisa? Da li naše današnje univerzalno i sverešavajuće prihvatanje političkog kompromisa sve više podrazumeva i gubljenje elementarne moralnosti, idejne postojanosti i političke obzirnosti stranaka koje učestvuju u kreiranju većinske izborne volje? Politički kompromis ne može biti sam sebi svrha i obezbeđivati samo puku parlamentarnu većinu, jer on se i stvara radi dubljih demokratskih promena i procesa. Ako on ne ostvari ovu svoju primarnu funkciju, pragmatično i bezobzirno obezbeđivaće samo namirivanje najogoljenijih interesa stranačke oligarhije i stranačkih „dvorskih svita”. To je u isto vreme stvarni domet političkog kompromisa i zato on jeste najveći izazov za svaku političku organizaciju. Veliki istorijski kompromisi u politici mogu imati svoju realnu vrednost ako su zasnovani na postignutom sporazumu o suštinskim političkim, socijalnim, kulturnim i ekonomskim pitanjima. Politika kao važna društvena delatnost ne može postojati bez uspostavljanja načela političke i moralne doslednosti i bez određivanja granica načelnosti koje se jednostavno ne mogu preći, jer onda ulazimo u prostor realne politike koja je vezana samo za ogoljene političke interese. Ako se te granice pređu – a to se kod nas često događa – onda više ne možemo govoriti o politici kao veštini ostvarivanja realnih društvenih ciljeva već kao o običnoj političkoj buvljoj pijaci na kojoj se kupuju i prodaju politička ubeđenja i političke izborne akcije.

Jaša Prodanović je još 1920. godine pisao: „U politici ljudi i stranke koji omrknu u jednim idejama a osvanu u drugima izazivaju svakad mučan i nemio utisak. Ali kad se oštrine potpuno ublažuju, kad se bodlje lagano tupe, kad se idealizam razblažuje stalno ali u dozama praktičnim shvatanjima, niansu po niansu, javno se mnenje bez muke navikava na tu i takvu promenu. Kada jedna grupa iz ma kakvih razloga promeni u suštini svoje principe, ona nikada ne ruši sve mostove iza sebe. Bilo da polaska narodu i zadobije njegovo poverenje, bilo da poplaši vladaoca, ona koketuje kašto sa elementima koje je ranije gonila ili ih se odricala”.

publicista