Милова игра истине

Посматрајући се у огледалу, док везује кравату у италијански чвор, пре него што крене на гласање, Мило Ђукановић први пут после три деценије апсолутистичке власти неће бити сигуран да ли је око врата ставио свилени модни детаљ или традиционални балкански дизајнерски украс – свилени гајтан. Тада ће се, после ко зна колико година први пут искрено насмејати, јер ћемо само он и ми знати да би онај Мило, са жуте греде, срушио овога Мила! Шта се у међувремену догодило па да овај старији Мило толико презире онога млађаног Мила и да тај нескривени презир прелива на грађане Црне Горе. Јер да Мило заиста толико воли Црногорце и Црну Гору, изабрао би неку другу земљу да њом влада и да их усрећи, као што је усрећио Црногорце.

Дубоко подељени, посвађани и сиромашни, осим уског круга дворјана око председника Црне Горе, имају два избора, на парламентарним изборима који се одржавају данас: да Миловој листи коју предводи премијер Душан Марковић дају још један мандат и тиме господара Брда и Примирја унапреде у маршала, јер ће се дужина његове владавине изједначити са Титовом. Други избор јесте да схвате како Мило, иако двометраш, не може да дотакне небеса доживотне власти хипнотизера из Кумровца.  

Последњи господар из комунистичке епохе, постављен неформално на власт још у доба „жуте греде” 1989. године, када је Слободан Милошевић уместо јабука у Црну Гору извозио антибирократску револуцију, био је омиљени омладинац вожда у Београду. Прича се да је Мило пустио мушку, ђетићку сузу када га је издао. После је све постало лакше. Издао је самога себе, а потом све око себе. Тај списак дужи је но број туриста који су прошле године летовали у Црној Гори. Бриљантни технолог владања, успоставио је тврђаву и двор, знајући да управља земљом у којој лично познаје сваког бирача, те је, спроводећи изборни инжењеринг, лако управљао племенима, фамилијама и судбинама кроз четири државе и две идеологије. Пресвукавши више костима од било кога у окружењу, савршен у свакој од улога, као комуниста па антикомуниста, као антиевропејац па еврофанатик, као слобиста и антислобиста, као Амфилохијев па Дедеићев православац, као антинатовац па натовац, мислим да само Мило зна да би му било сигурније у казину где су крупијеи Аца Лукас и Џеј него на данашњим изборима.

Звали су их млади, лијепи и паметни. Шта су данас, после 30 година Мило Ђукановић, Светозар Маровић и Момир Булатовић, тројица нераздвојних пријатеља из младости? Свако је несрећан на свој начин. Момиру Булатовићу је препукло срце, Светозар Маровић је политички мигрант, а Мило, од мила назван Бритва, ишчекује резултате избора на којима ће његово умеће опстанка постати његов највећи хендикеп.

Када је постављен, ко ће се тога сетити, Комунистичком партијом Источне Немачке владао је Ерих Хонекер, бројећи последње дане, пре него што ће источни Немци постати западни. Те, 1989. године, америчком каубоју Роналду Регану истекао је мандат. Од тада па до данас, Америка је променила петорицу председника. Шта је то што Мила одржава вечним и да ли ће се та сапуница, на пјену од мора, наставити и од сутра?

Доношењем контроверзног Закона о слободи вероисповести и покушајем отимања светиња од СПЦ, Мило је покушао да баци још једну коску међу грађане Црне Горе, како би, уместо у своје новчанике и будућност својих породица, гледали у своја породична стабла, истражујући да ли су Црногорци или Срби. Некада ватреном Србину, данас ватреном Црногорцу, неопходан је нови непријатељ како би он још једном постао спасилац, али нижући фиктивне противнике који су се ређали, Мило је постао све усамљенији, јер такав вешт играч зна да овога пута о његовој политичкој судбини неће одлучивати опозиција већ његови људи и бирачи. Они ће се сетити како је почистио Момира Булатовића, потом ухапсио Свету Маровића, главног идеолога ДПС-а, ерудиту и човека који је мирио непомирљиво и у неколико наврата, својим политичким маневрима спасио Мила, постајући кључни стратег на референдуму о самосталности Црне Горе, а раније, у скидању Момира. Заузврат је, као израз захвалности, Свето добио пругасто одело и ћелију у Спужу. Не само он већ и читава његова породица. Часни Црногорци, сматрали се Дукљанима или Србима, све мање подносе толику количину издаје својих најближих људи, те је главни Милов финансијер Душко Кнежевић, схвативши да је Ђукановићев списак непријатеља све дужи, а савезника све краћи, збрисао у Лондон, негде поред Темзе, како би одатле раскринкавао послове свог доскорашњег господара. О томе ће мислити Мило, јер Душко није полетео авионом ка Подмосковљу, већ у срце Британског Краљевства, што ремети омиљен дворски сценарио о такозваном малигном утицају Русије.

Покушајем да оптужи СПЦ за продужену руку великосрпства и Русије, а митрополита Амфилохија са којим је такође био брат, па непријатељ, и тако у круг, за коначног архинепријатеља, Ђукановић је створио апсурдну ситуацију: бирачи и функционери ДПС-а, ма како му били одани, како због интереса тако и уверења, постали су свесни да могу постати нови становници Спужа или тек рођени верници Мираша Дедеића, чија је Црногорска православна црква створена у полицијској постаји. До сада није откривено који је члан ДПС-а крстио дете и оженио сина код Мираша, а тешко је замислити да би му поверио последњу тајну пред одлазак Свевишњем.

Ако је поп звезда Владо Георгијев враћен са границе, како не би гласао, са образложењем да представља опасност за националну безбедност Црне Горе, онда је то знак да Мило зна да ће о његовом сну да постане маршал, одлучивати сваки глас. Неће ваљда Владо бити оптужен за извођење државног удара? Али митрополит црногорско-приморски Амфилохије први пут, у својој 82. години, изаћи ће на гласање, свестан да у Црној Гори не важи правило великих, већ малих бројева. Први пут, с Амфилохијем на гласање, као лидер опозиције, инаугурисан је универзитетски професор Здравко Кривокапић, човек без мрље како на својој белој кошуљи тако и у биографији, док су се остали лидери повукли у страну, свесни да су на претходним изборним циклусима били лака мета владајуће пропагандне машинерије. Иако од стране Миловаца проглашен за човека блиског Амфилохију, Кривокапић истиче да Црква никоме није ни коалициони партнер, ни политички противник. Наравно да Кривокапић није мислио на Мираша. Како је професор изненада убачен у игру, провладини медији немају довољно времена да га облате, а први покушаји да то учине, како са њим тако и са опозиционим новинарима, наишли су на осуде Репортера без граница.   

У предизборне игре укључио се и премијер Албаније Еди Рама, шаљући изјаве љубави Милу, али на српском језику, што је маштовите Црногорце и Србе навело на низ духовитих опаски, нарочито после репризне Рамине подршке Албанцима у Црној Гори. Али чак је и албанска заједница пронашла младог лидера, грађанисту Дритана Абазовића, жестоког противника Ђукановићеве екипе који се бори за гласове свих грађана, а не само албанских бирача, што му на постизборној аукцији даје велике шансе за улогу језичка на ваги. И гле апсурда, црногорски медији су Дритана експресно прогласили за – четника, заборављајући да је, у доба када је Мило пропагирао рат, Абазовић уписивао први разред основне школе.  

Али тренутак пада с власти једном мора да се догоди. И та недеља једном мора доћи. Неће се данас одлучивати ни о црногорству ни о српству, ни о литијама већ о судбини талентованог политичара који није подлегао опсени да је постао месија. Толико је пута отварао победнички шампањац да чак и они који су уверени да му је истекао рок трајања не смеју да се кладе са сигурношћу у то. Ако се то ипак догоди вечерас, Мило већ сутра треба да оде на плажу у Бечиће, забоде сунцобран и спокојно посматра море. Била би то Милова ига истине са самим собом. Тада, ма колико било јако Сунце, не би црвенели ни он, ни они који су тако жестоко против њега. Уколико поново победи, Црна Гора ће признати да је Мило заиста њен власник, маршал и божанство, иако нико није видео ни тапију, ни указ, ни указање. И да, ето, већ 30 година, у целој Црној Гори нема височијег од њега.