Вучић у тамном вилајету

Можете га волети или мрзети, али Александру Вучићу тешко је завидети. Позиција у којој се нашао председник Србије пред пут у Вашингтон слична је оној у којој је, према народној приповести, био цар који је, дошавши до краја света, ушао у тамни вилајет.

Ако, према најавама, Трамп одлучи да посети госте са Балкана, то ће урадити само уколико буде сигуран да они неће моћи да одбију његову понуду. Како ће, ако је буде, та понуда изгледати – нико са сигурношћу не зна. Но, оно што се видовитошћу Питије може предвидети, у складу с народним предањем, јесте да ко прихвати кајаће се, а ко не прихвати кајаће се.

Ако прихвати, Србија би добила инвестиције и убрзан пут у ЕУ у замену за признање Косова. Није потпуно јасно да ли је то само еуфемизам за дугорочно онемогућавање економског развоја и блокирање пута у ЕУ, па би на конто добитка требало урачунати и избегавање тог губитка.

Ако одбије, Вучића у Бриселу неколико дана касније чека неумољив немачки став према признању Косова. Трамп, у том случају, у наредних неколико месеци не би имао ни времена ни интереса да квари немачку рачуницу. Али, ако би одбио Трампа у ситуацији када због предстојећих избора очекује подршку, то би отежало позицију Србије у будућности, па би остала само нада да ће он изгубити изборе. Но, ако се то догоди, однос Бајдена према косовском питању не обећава ништа добро.

Другим речима, Запад од Србије очекује да, пре или касније, призна једнострано проглашену независност Косова. Заузврат нуди економске подстицаје у виду инвестиција и пријема Србије у ЕУ, што је прокламовани вишедеценијски државни циљ и жеља већине становника.

Оваква понуда стајала је пред Србијом и пре двадесетак година. Разлика је у томе што је тада Србија имала власт на Косову, док је данас нема. Економска цена одржања формалног статуса остала је, кад се све зброји, иста.

Обичном човеку није јасно зашто за ових двадесетак година нико на Западу, мада се инсистира на одрживом решењу, није понудио креативан предлог који би био прихватљив за обе стране. Један одговор је да заправо и нема стварног интереса да се тај проблем реши. Други гласи да је признање Косова од стране Србије једино решење. Проблем је, међутим, што ни у нашој „кући” нема сагласности око питања шта нам је чинити, па се као Буриданов магарац осврћемо на оба пласта не чинећи корак ни у једну страну.

Замислимо да смо наследили имање у којем наслоњена на нашу кућу стоји предедова кућа коју су давно населили неки људи који траже да им на основу права уживања ми формално признамо власништво. Они инсистирају, ми одбијамо и стално се око тога води свађа. Из куће су нам избацили намештај и уредили је по свом, остале су само иконе, чак нам ограничавају и улазак у кућу, али ми и даље плаћамо порез и друге дажбине. Тешко нам је да се договоримо чак и око заједничких послова, па и башта пропада. Та свађа узнемирава наше богате комшије и они, пошто имају неке планове за наш простор, нуде да се одрекнемо старе куће, а заузврат ће реновирати кућу у којој живимо и прикључиће нас на инфраструктурне мреже, па ћемо живети као и остали људи у нашем крају.

Питао сам пријатеље за које знам да имају различит однос према том питању да ли би они прихватили такву понуду. Један ми је рекао да је понуду требало одавно прихватити и да ову прилику не треба пропусти. Доста смо се злопатили и треба се окренути будућности и нормалном животу. Уосталом, каже он, све и кад би ови усељеници прихватили да живимо у истој заједници, ми не бисмо желели да нам неко од њих буде председник „кућног савета” и да имамо два службена улаза и два равноправна језика у нашој кући. Он не воли много „главу” наше куће, али мисли да би га у овој ствари требало подржати и да су лицемерни сви који би га критиковали ако то уради.

Други каже да га нервирају богате комшије које се мешају у наше послове. Прво би тим паметњаковићима требало рећи да нас уопште не занима да будемо на истим инфраструктурним мрежама с њима, па нек понуде нешто друго. Уосталом, те мреже им већ пропадају и уопште нису функционалне, па и када бисмо се прикључили, тешко да би до нас кап воде стизала. Нека они, дакле, оставе нас на миру, а кад дође време – треба направити нови урбанистички план за читав кварт. До тада боље да остане овако. Он, иначе, подржава „главу” наше куће, али мисли да овоме ни његова глава не би била сигурна ако би прихватио такву понуду.

Сам не знам шта бих урадио, али знам шта сам урадио. Из разлога на које нисам имао утицај доведен сам у позицију да бирам између, с једне стране, дуготрајне и скупе борбе за читаво наследство и, с друге стране, одрицања од дела наследства у корист непознатих трећих лица. Адвокат ми је предочио да ме борба води у сигуран губитак, а трошкови које ћу на крају платити обесмислиће све што ће ми остати. Тешка срца сам прихватио његов савет. Спасао сам део наследства и решио се дуготрајног и скупог спора. Упркос томе, јавили су се нови проблеми и нови трошкови. Нисам одустао од потајне наде да ћу једног дана откупити и повратити читаво наследство, мада ми заправо не треба. Знам да сам донео рационалну одлуку, мада нисам сигуран да ли је то била и добра одлука. Можда је уз велике жртве требало изгубити све?

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa