Vučić u tamnom vilajetu

Možete ga voleti ili mrzeti, ali Aleksandru Vučiću teško je zavideti. Pozicija u kojoj se našao predsednik Srbije pred put u Vašington slična je onoj u kojoj je, prema narodnoj pripovesti, bio car koji je, došavši do kraja sveta, ušao u tamni vilajet.

Ako, prema najavama, Tramp odluči da poseti goste sa Balkana, to će uraditi samo ukoliko bude siguran da oni neće moći da odbiju njegovu ponudu. Kako će, ako je bude, ta ponuda izgledati – niko sa sigurnošću ne zna. No, ono što se vidovitošću Pitije može predvideti, u skladu s narodnim predanjem, jeste da ko prihvati kajaće se, a ko ne prihvati kajaće se.

Ako prihvati, Srbija bi dobila investicije i ubrzan put u EU u zamenu za priznanje Kosova. Nije potpuno jasno da li je to samo eufemizam za dugoročno onemogućavanje ekonomskog razvoja i blokiranje puta u EU, pa bi na konto dobitka trebalo uračunati i izbegavanje tog gubitka.

Ako odbije, Vučića u Briselu nekoliko dana kasnije čeka neumoljiv nemački stav prema priznanju Kosova. Tramp, u tom slučaju, u narednih nekoliko meseci ne bi imao ni vremena ni interesa da kvari nemačku računicu. Ali, ako bi odbio Trampa u situaciji kada zbog predstojećih izbora očekuje podršku, to bi otežalo poziciju Srbije u budućnosti, pa bi ostala samo nada da će on izgubiti izbore. No, ako se to dogodi, odnos Bajdena prema kosovskom pitanju ne obećava ništa dobro.

Drugim rečima, Zapad od Srbije očekuje da, pre ili kasnije, prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Zauzvrat nudi ekonomske podsticaje u vidu investicija i prijema Srbije u EU, što je proklamovani višedecenijski državni cilj i želja većine stanovnika.

Ovakva ponuda stajala je pred Srbijom i pre dvadesetak godina. Razlika je u tome što je tada Srbija imala vlast na Kosovu, dok je danas nema. Ekonomska cena održanja formalnog statusa ostala je, kad se sve zbroji, ista.

Običnom čoveku nije jasno zašto za ovih dvadesetak godina niko na Zapadu, mada se insistira na održivom rešenju, nije ponudio kreativan predlog koji bi bio prihvatljiv za obe strane. Jedan odgovor je da zapravo i nema stvarnog interesa da se taj problem reši. Drugi glasi da je priznanje Kosova od strane Srbije jedino rešenje. Problem je, međutim, što ni u našoj „kući” nema saglasnosti oko pitanja šta nam je činiti, pa se kao Buridanov magarac osvrćemo na oba plasta ne čineći korak ni u jednu stranu.

Zamislimo da smo nasledili imanje u kojem naslonjena na našu kuću stoji prededova kuća koju su davno naselili neki ljudi koji traže da im na osnovu prava uživanja mi formalno priznamo vlasništvo. Oni insistiraju, mi odbijamo i stalno se oko toga vodi svađa. Iz kuće su nam izbacili nameštaj i uredili je po svom, ostale su samo ikone, čak nam ograničavaju i ulazak u kuću, ali mi i dalje plaćamo porez i druge dažbine. Teško nam je da se dogovorimo čak i oko zajedničkih poslova, pa i bašta propada. Ta svađa uznemirava naše bogate komšije i oni, pošto imaju neke planove za naš prostor, nude da se odreknemo stare kuće, a zauzvrat će renovirati kuću u kojoj živimo i priključiće nas na infrastrukturne mreže, pa ćemo živeti kao i ostali ljudi u našem kraju.

Pitao sam prijatelje za koje znam da imaju različit odnos prema tom pitanju da li bi oni prihvatili takvu ponudu. Jedan mi je rekao da je ponudu trebalo odavno prihvatiti i da ovu priliku ne treba propusti. Dosta smo se zlopatili i treba se okrenuti budućnosti i normalnom životu. Uostalom, kaže on, sve i kad bi ovi useljenici prihvatili da živimo u istoj zajednici, mi ne bismo želeli da nam neko od njih bude predsednik „kućnog saveta” i da imamo dva službena ulaza i dva ravnopravna jezika u našoj kući. On ne voli mnogo „glavu” naše kuće, ali misli da bi ga u ovoj stvari trebalo podržati i da su licemerni svi koji bi ga kritikovali ako to uradi.

Drugi kaže da ga nerviraju bogate komšije koje se mešaju u naše poslove. Prvo bi tim pametnjakovićima trebalo reći da nas uopšte ne zanima da budemo na istim infrastrukturnim mrežama s njima, pa nek ponude nešto drugo. Uostalom, te mreže im već propadaju i uopšte nisu funkcionalne, pa i kada bismo se priključili, teško da bi do nas kap vode stizala. Neka oni, dakle, ostave nas na miru, a kad dođe vreme – treba napraviti novi urbanistički plan za čitav kvart. Do tada bolje da ostane ovako. On, inače, podržava „glavu” naše kuće, ali misli da ovome ni njegova glava ne bi bila sigurna ako bi prihvatio takvu ponudu.

Sam ne znam šta bih uradio, ali znam šta sam uradio. Iz razloga na koje nisam imao uticaj doveden sam u poziciju da biram između, s jedne strane, dugotrajne i skupe borbe za čitavo nasledstvo i, s druge strane, odricanja od dela nasledstva u korist nepoznatih trećih lica. Advokat mi je predočio da me borba vodi u siguran gubitak, a troškovi koje ću na kraju platiti obesmisliće sve što će mi ostati. Teška srca sam prihvatio njegov savet. Spasao sam deo nasledstva i rešio se dugotrajnog i skupog spora. Uprkos tome, javili su se novi problemi i novi troškovi. Nisam odustao od potajne nade da ću jednog dana otkupiti i povratiti čitavo nasledstvo, mada mi zapravo ne treba. Znam da sam doneo racionalnu odluku, mada nisam siguran da li je to bila i dobra odluka. Možda je uz velike žrtve trebalo izgubiti sve?

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista