Највише ме погађа тишина

О томе шта нам значи најрепрезентативнија концертна дворана у нашој престоници и како помоћи да једна важна институција не буде руинирана Љубиша Јовановић, флаутиста, педагог и оснивач „Камерате Сербике” каже:

– Коларчева задужбина свакако спада у најзначајније културне институције које Србија има. Њен значај може се поредити са Народном библиотеком, Народним музејем, Народним позориштем. До данас остаје једина концертна дворана у Београду у којој су наступали највећи светски и домаћи уметници у претходних 88 година. По свему судећи то ће и остати до даљњег. Србија је једина држава на просторима екс-Југославије која није имала потребу да изгради дворану која би достојно репрезентовала достигнућа музичке културе коју поседује.

Иначе, флаутиста Љубиша Јовановић има изузетну биографију, дипломирао је и магистрирао у Београду, усавршавао се у Паризу и Базелу. Одржао је више од 1.500 концерата у 37 земаља и водио више од 200 мајсторских радионица.

Добитник је најпрестижнијих признања, а са Јовановићем су наступали највећи флаутисти данашњице: Орел Николе, Ирена Графенауер, Емануел Паји, Мишел Дебост, Кристијан Ларде, Силвија Кареду. Оснивач је Фестивала уметничке музике БУНТ, уметнички је руководилац и диригент ансамбала „Лола класик” и Дечје филхармоније. Упитан да ли се могло одавно нешто предузети да до велике кризе око задужбине и не дође и шта сада учинити наш саговорник одговара:

– Мене највише погађа тишина! Ћутање највећих корисника дворане Београдске филхармоније и РТС-а, без јавног оглашавања, чекање „да се нешто деси” веома узнемирава. Неопходан је и јасан искорак и став некога попут САНУ, ФМУ као и подршка националних културних институција. Бојим се да ћутање свих заинтересованих говори и о свести о веома ниском ступњу значаја које би њихове речи имале у друштву које је конципирано данас на сасвим другим постулатима моћи. Стидљиво се провуче понеко обећање политичара, на притисак јавности, да би затим нестало, без објашњења колико је ствари реализовано од тога.

Познати музичар потом додаје да Коларац не сме да зависи од било чије политичке воље, милости. Мора остати у статусу задужбинарства као јединствен споменик нечему што је свестан појединац, попут Илије Милосављевића оставио потомству. Сви субјекти морају разумети да је Коларац једна од последњих мрвица културе у Србији која је иначе препуштена стихији, у мору баналности и кича који се нуде на све стране.

Посебно је занимљиво чути какву врсту подршке по Јовановићу треба пружити овој институцији која је део наше традиције:

– Бојим се да тренутно стање води ка томе да ће сва подршка остати на појединцима, уметницима и проређеној публици који неће дозволити да нестане Коларац. То уједно значи да ћемо завршити шаљући СМС за спас и опоравак ове културне институције. Ако желите мрвицу оптимизма – успећемо у томе! Колико год био мали тас правде и моћи на страни културе, верујем у снагу уметничке мисли и воље – жеље да у будућности у концертној дворани ослушкујемо скривене нити музике. Они који се баве кројењем наших судбина не смеју заборавити речи Платона: „Што је у држави боља музика, боља ће бити и држава.” Шта год то њима значило данас, историја нас учи да се цивилизацијски постулати граде на темељима филозофских мисли које одавно постоје.