Минималац постаје правило, а не изузетак

Минимална зарада, која би требало да се исплаћује радницима ангажованим на најједноставнијим пословима, а превасходно у периоду када фирма лоше послује, у Србији се веома често злоупотребљава. За минималац од тренутних 30.000 динара данас се неретко ради и у предузећима која сасвим добро функционишу, а према проценама синдикалних организација, око 350.000 радника, то јест око 15 одсто свих запослених у земљи, прима минималац. Од тог броја, нешто мање од 30.000 запослених у јавном сектору такође ради за минималну плату, а има и оних који у Србији раде за износ нижи од минималца. Да је укупан број оних који примају минималну зараду потцењен, као и да минималац постаје правило, не изузетак, потврђује Зоран Ристић, саветник за економска питања у УГС „Независност”.

– То што минималној заради прибегава све већи број послодаваца супротно је Закону о раду, који прописује минималац као врсту сигурности за запослене када фирма једва опстаје. Нажалост, Србија себе промовише као земљу јефтине и квалитетне радне снаге у коју је велики број инвеститора зато и дошао, јер им се исплатило да извлаче профит на рачун управо те јефтине радне снаге. То свакако утиче и на приходе у буџету. Раније је можда и постојало оправдање за такав имиџ Србије, када је било боље да земља добија приходе и по основу уплаћених пореза и доприноса на минималну зараду него да јој се ништа не улива у државну касу. Сада је ипак време да се одустане од такве слике Србије као земље са јефтином радном снагом – сматра Ристић, подсећајући да за 176 сати рада у месецу бруто минималац износи 47.819 динара, а нето 30.367 динара, што је цена од 172,5 динара по часу рада. Та разлика од око 17.000 динара заправо представља трошак за послодавце по раднику, што значи да се на име уплате пореза и доприноса за минималац за око 350.000 радника у државну касу сваког месеца слије око шест милијарди динара. Уколико би минимална зарада била већа, додаје Ристић, што би свакако требало да буде, и чему непрестано теже синдикати, логично је и да би се више новца уплаћивало у буџет, што би било од веће користи и за саму државу.

Да низак минималац и те како штети буџету, јер се мање новца по основу пореза и доприноса уплаћује у државну касу, сматра и Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката.

– Осим за државу, ту је и штета за запослене, који од минималца не могу да покрију ни основне трошкове за живот. Иако сви знамо да би послодавац требало да исплаћује минималац само ако је у пословним проблемима, и то само на ограничени временски период, то ипак није пракса у Србији. Нико се не буни што је то тако. Држава не реагује, као ни радници, па чак ни инспекције, а број оних који су на минималцу драстично се повећава. Томе кумује и криза изазвана вирусом корона, па се проширио и опсег делатности где се сада исплаћује минимална зарада, а то су туризам, угоститељство, самосталне делатности... Зато већ сада можемо да кажемо да око пола милиона људи живи са 30.000 динара месечно – истиче Ранка Савић.

На минималцу су углавном запослени у школству и здравству који раде на одржавању хигијене, као и радници у неким бутицима, кафићима, продавницама, у нископродуктивним гранама као што је текстилна индустрија, али и они у микропредузећима која не исплаћују већу зараду од минималне не зато што неће, него зато што немају.

– Минимална зарада присутна је у свим делатностима, па чак и у високопрофитабилним секторима као што је ИТ, где послодавци уплаћују порезе и доприносе на минималац, а преостали део који би требало да дају држави деле са запосленим. То је кршење закона, али ја нисам имао прилике да чујем да је иједан запослени тужио послодавца због такве ситуације – подсећа Ристић.

Проблем је што је тржиште рада такво да су људи принуђени да прихвате било какав посао да би себи обезбедили какву-такву егзистенцију. Када треба да изаберу између посла за који ће бити минимално плаћени или да туже послодавца, веома мало њих ће се одлучити на ово друго, додаје Ристић. Износ минималне зараде за следећу годину биће познат јавности до средине септембра. Међутим, иако преговори Социо-економског савета увелико трају, већ сада је познато да ће износ минималца бити мањи од минималне потрошачке корпе, која износи око 37.500 динара, што је иначе главна окосница синдикалне борбе.