Руше фабрику стару 119 година

УЖИЦЕ – Објекат бивше ужичке Ткачнице, симбол почетка индустријализације у овом граду саграђен на размеђи 19. и 20. века, ових дана радници грађевинским машинама руше до темеља.

Овдашње предузеће МПП „Јединство”, власник те грађевине у овој деценији, за два-три месеца завршиће рушење. Намера је да на том повећем плацу, на доброј локацији уз градску плажу, буде направљена велика стамбено-пословна зграда.

Тако време и нове потребе трајно бришу трагове некадашње фабрике текстилних производа (звала се Ткачка радионица, па „Цвета Дабић”, а напослетку „Фротекс”), која је познате пешкире и друге производе правила до стечаја 2006. године. Деведесете су је гурнуле у пословне тешкоће, нови миленијум ју је докрајчио.

Одавде су старе машине изнете пре неколико година. За рушење су остали само празни фабрички простори и високи димњак (и он ће ускоро бити срушен), препознатљив на многим фотографијама Ужица.

Историја бележи да су с краја 19. века ужички предузетници, окупљени у акционарско друштво, одлучили да направе ову фабрику (прву овдашњу после фабрике чохе и ћебади која је раније угашена). Погодовало им је што је тада ту добро радила и кадрове стварала Државна ткачка школа.

А као енергетски извор за ткачницу одабрали су за то време јединствено решење, погонску снагу планинске реке – на Ђетињи саградили су прву хидроцентралу по Теслиним принципима на Балкану, која струју производи и варош осветљава од 1900. године. Створени су тако услови да проради и Ткачка радионица, чији је пробни рад кренуо у мају 1901. године.

Штампа је о томе писала: „Трећи мај освануо је необично ведар и чист. Грађани и грађанке у свечаном руху хитали су да обиђу и виде још пре водоосвећења фабричку зграду која беше искићена многобројним тробојницама.

Грађани града Ужица и овог пута су доказали да им ова индустријска установа лежи на срцу, јер су дошли у огромном броју. За разбојима и другим машинама било је око 90 девојака, махом бивших ученица Ткачке школе, које су како на разбојима тако и на осталим машинама посао обављале на опште задовољство.”

Касније се производња захуктала, стотине жена су за разбојима радиле и породице издржавале од зараде у ткачници. Током седамдесетих и осамдесетих, када се фабрика звала „Цвета Дабић”, било је у њој и око 3.000 запослених. Тада, а затим и под именом „Фротекс”, овде су прављени пешкири, баде мантили, платна и друго за домаће и страно тржиште.

Али иако је имала висококвалитетне производе који би и данас били тражени, почела је да тоне у новије доба, када се на тржишту појавила нелојална конкуренција у виду нових, малих произвођача текстилне робе квалитетом недорасле оној каква се у ужичкој ткачници правила.

Њима је ова фабрика сметала, а у време смутне приватизације лако су се нашли они који ће ту државну фирму гурнути у проблеме, касније и у стечај. Кад ускоро на овом месту буде саграђен нови стамбено-пословни објекат ваљда ће бити остављен какав траг да је ту више од века радила некад успешна фабрика, саграђена 1901, а срушена 2020. године.