ВТО – нема лимита, има лимита

Већ дуже време наша држава приказује лошу демографску ситуацију и запањујући пад наталитета, сликовито представљајући како повећи град у Србији нестаје сваке године. А шта се предузима да се таква ситуација поправи? Вероватно доста тога, мада може још  више. У „Политици” од 27. августа ове године је изашао инересантан чланак Данијеле Давидов Кесар, под насловом „Они који желе бебу, могу да рачунају на велику подршку”. У њему се, с правом, истиче пример Сандре Јовановић, која се годинама бори да са својим партнером добије бебу, али не мисли само о себи, већ и о другим људима сличних судбина. Основала је удружење које помаже и упућује заинтересоване како да остваре своје племените жеље.  У поднаслову чланка се, између осталог, наводи да је  „Србија једна од ретких земаља у Европи које финансирају поступке ВТО (вантелесна оплодња) без лимита”.

Међутим, у тексту је дат тужан податак да лимит ипак постоји, увек је и постојао и никако да га се ратосиљамо. Републички фонд за здравствено осигурање издао је ново упутство, које важи од 17. августа са променама које су врло битне и тичу се великог броја парова. А реч је о томе да жена која је прекорачила 43. годину мора да плати велику суму новца за сваки покушај, а углавном их је потребно више. Наша Сандра Јовановић не одустаје ни после 11 процедура ВТО, али, срећом, има 37 година.

Закључак: ако Србија хоће бебе, жена која је жели а има преко 43 године мора да спреми позамашан новац, јер сваки покушај кошта око 3.000 евра. У поднаслову поменутог текста наведено је „нема лимита”, кад тамо лимит постоји! Као нека злокобна устава што прикупља новац који иде у неке џепове, а ко нема пара неће имати ни бебе. Шта каже држава на то?

Мишо М. Младеновић,
академски сликар и писац