VTO – nema limita, ima limita

Već duže vreme naša država prikazuje lošu demografsku situaciju i zapanjujući pad nataliteta, slikovito predstavljajući kako poveći grad u Srbiji nestaje svake godine. A šta se preduzima da se takva situacija popravi? Verovatno dosta toga, mada može još  više. U „Politici” od 27. avgusta ove godine je izašao ineresantan članak Danijele Davidov Kesar, pod naslovom „Oni koji žele bebu, mogu da računaju na veliku podršku”. U njemu se, s pravom, ističe primer Sandre Jovanović, koja se godinama bori da sa svojim partnerom dobije bebu, ali ne misli samo o sebi, već i o drugim ljudima sličnih sudbina. Osnovala je udruženje koje pomaže i upućuje zainteresovane kako da ostvare svoje plemenite želje.  U podnaslovu članka se, između ostalog, navodi da je  „Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koje finansiraju postupke VTO (vantelesna oplodnja) bez limita”.

Međutim, u tekstu je dat tužan podatak da limit ipak postoji, uvek je i postojao i nikako da ga se ratosiljamo. Republički fond za zdravstveno osiguranje izdao je novo uputstvo, koje važi od 17. avgusta sa promenama koje su vrlo bitne i tiču se velikog broja parova. A reč je o tome da žena koja je prekoračila 43. godinu mora da plati veliku sumu novca za svaki pokušaj, a uglavnom ih je potrebno više. Naša Sandra Jovanović ne odustaje ni posle 11 procedura VTO, ali, srećom, ima 37 godina.

Zaključak: ako Srbija hoće bebe, žena koja je želi a ima preko 43 godine mora da spremi pozamašan novac, jer svaki pokušaj košta oko 3.000 evra. U podnaslovu pomenutog teksta navedeno je „nema limita”, kad tamo limit postoji! Kao neka zlokobna ustava što prikuplja novac koji ide u neke džepove, a ko nema para neće imati ni bebe. Šta kaže država na to?

Mišo M. Mladenović,
akademski slikar i pisac