Мостови очајника

Мостови су, иначе, јако романтична места и сврсисходне грађевине, наравно. Служе којечему и има их свакојаких.

Над београдским рекама их је четири, углавном клецавих ко млечни зуби. Најпознатији од њих свакако је „Бранков”. Никакво ремек дело, али један од симбола града, непорециво. Као клинац био сам убеђен да се тако зове по литералном великану који је извршио самоубиство скочивши с њега – Бранку Ћопићу, али не. Надимак му је произашао из имена улице с којом љубавише на староградској страни реке – Бранковој.

Питам се, знају ли то и они што га у последње време, тако често прекорачују и кешају с „оне” стране ограде?! Скоче ли – нико га неће преименовати у сећање на њих! Остаће „Бранков” довека...

Није ми ни на крај памети да лицитирам с муком која је те људе натерала да се нуде алавој реци, али, побогу?!

Безмало да не прође дан без прилога с моста о каквом предомишљеном очајнику и новом хероју, који је овог првог одвратио од злог наума.

На срећу– има хероја. На несрећу, срећна времена не ишту хероје, тако да...

Настави ли се овом динамиком, управо то ће постати једна од туристичких знаменитости нашег града – „шетачи” с погрешне стране моста. Морбидно или не, тек, тако је!

Да зло буде веће почео сам да пресрећем људе по мосту, ко манијак, боже ме опрости.

Стане човек да припали цигару кад дрекнух: „Не, не чини то, има још толико разлога да живиш...”!

Препаде се сиромах, испусти пушачки прибор, пребледе...

– Па, неће једна цигарета да ме убије...– невешто промуца, укопан у месту.

– Неће цигарета али скок с моста хоће – почех да га „спасавам”.

– Какав скок, шта је с вама, шта то говорите – покушава да изврда, али... На прекаљеног је преговарача наишао.

– Нема потребе да ме обмањујете, господине. У погледу Вам видим да сте „скакач”, један кроз један... Него, ајде лепо сад да прекорачите па да почнемо са званичним преговорима.

– Окани ме се, бре, лудаче, зваћу полицију – тврди пазар и, као, опире се док га подижем и пребацујем с „оне” стране...

– Нема потребе да их зовеш, сад ће они и без звања. Ајде док не стигну лепо ти мени испричај шта те је натерало на овај непромишљен корак и реци ако имаш некакве особите захтеве – смекшавам га полако док не стигну полицајци и „упропасте” ствар.

– Како, бре, то мислиш, ја сам разлог што си то учинио и једини ти је захтев да те пребацим с „ове” стране ограде?! Шта онда тражиш тамо, ако је тако? Ја те изгур`о?! Срам те било, да те било! Толко година имаш а тарзанишеш се ту ко блесав! Јесте, оволики мост су направили само да би ти љуљо ограду... Стани, бре! Где си пошао, овамо?! Врати се на почетну позицију и идемо из почетка – сасух му све у брк, али џаба.

Успе некако да ме превари, прекотрља се на пешачку стазу и побеже све вичући: „Упомоћ, упомоћ...”! Мислим се: „Сад се дереш, а кад сам ти ја нудио помоћ?.. Иди кући, жени, деци и поразмисли о свему! Један је и величанствен живот, мој оградодрмачу!”

Стигла је и полиција. Кажу „Видели смо све”, али, ваљда љубоморни што им узимам `леба из уста, хоће да ме приводе?!

– Станите, бре, људи! Видите ли шта сада па овај хоће да учини са собом? Какав, море, путар на редовном задатку одржавања моста?! Што сте наивни, Боже?! Увезао се сајлама јер још није начисто да ли да скаче или да се беси?.. Чујете ли како ме псује, очајан што не могу да му се нађем...– спуташе ме душмани.

– Пријатељууу, ако икако можеш издржи 48 сати док ми не истекне полицијски притвор и ето мене право код тебе, док лупиш дланом о длан, што у твојој позицији и није препоручљиво да учиниш... У сваком случају, има још толико разлога због којих вреди живети, баш сам мало пре причао једном, о томе...

П.С. Наравно, прича је фингирана, али не и реалност из које је произашла. Даће Бог да и једно и друго остану само део једне ружне недеље нашег дивног града!