Понижавајуће је стварати фонд „солидарности” за Коларац

Мишљење о неповољној позицији Коларчеве задужбине и њеном значају занимљиво је чути од Милене Драгићевић Шешић, међународног предавача културне политике и менаџмента, некада редовног професора на ФДУ (сада у пензији), истраживача, писца и уредника. Објавила је бројне књиге и стручни је консултант у културној политици и менаџменту при Европској фондацији за културу, Савету Европе, Унеску, Фондацији „Марсел Хиктер”, Про Хелвецији, Британском савету. Била је и ректор Универзитета уметности у Београду (2000-2004).

- Најбоље у српској култури покренули су управо грађани, као појединци и удружења, од Српског научног друштва, Српске књижевне задруге, Матице српске, Павиљона „Цвијета Зузорић” па до Коларчеве задужбине. Неке од тих установа су данас подржављене, што их чини одрживим”, али то није најбоље решење, јер се изгубила њихова самосталност, па и вредност, дух, док су друге сачувале своју независност, али се стога боре за опстанак. Културна политика их не препознаје као „своје” и препушта их тржишним односима. Међу њима најизразитији је случај Коларчеве задужбине, која је много више од тога. Она је, за више од 140 година свога постојања била не само стожер перманентне едукације, већ музички и дебатни центар српског друштва - наша највећа и најзначајнија концертна дворана, прва права „жирирана” галерија, прва савремена установа за учење страних језика -наглашава Милена Драгићевић Шешић.

Какво место у нашој култури заузима Коларац?

Ова задужбина је веома присутна у нашем колективном памћењу и култури: не постоји породица која нема неки артефакт - програм Музичке омладине и изузетног концерта, плоче, уџбенике за учење језика. Наше музичко образовање је омеђено свиме што смо чули у овој концертној сали. Сећам се још чувеног Карајановог концерта, али и наступа наших уметника. Коларац негује сећање на свог оснивача, али и на све оно што су различите генерације културних радника стварале у тој згради, значајном урбаном маркеру Београда. Коларац је допринео развоју укуса публике, посебно музичке, али и ликовне, архитектонске... Велико је све оно што је задужбина учинила за наше доживотно образовање. Омогућила је многима да искораче изван оног шта су наставни програми, да попуни многе недостатке образовног и културног система. Истовремено, у овој кући постоје и многи уметнички програми које не налазите у другим установама културе, попут Коларац лабораторије за дигиталну уметност и нове медије. Задужбина је спремна да иновира, експериментише, одговори новим изазовима, попут стварања, пре неколико година, Савета младих у оквиру пројекта „Тејк овер”.

Како је вас оваква установа употпунила?

Коларац је музички храм, институција која ми је омогућила да проширим своје видике, преко њених сопствених програма, али и великих и значајних фестивала. Посебна су ми била значајна представљања Едгара Морена или Жака Дериде, који је баш овде, пред препуном сценом и галеријом одржао своје предавање у Београду. Била је то претеча савременог филозофског позоришта. Ова институција нам је омогућила да чујемо људе који би у неким другим околностима били заробљени у оквиру својих катедри, факултета, доступни само својим студентима. Попут бројних циклуса предавања Ранка Радовића из области архитектуре и урбанизма, која сам са великом страшћу пратила у овој дворани.

Како у ситуацији услед пандемије решити финансијске проблеме ове задужбине?

Веома ми је тешко кад видим да се не користе ни постојеће законске одредбе које би омогућиле веће и знатније финансирање ове институције. Она већ годинама сама, на овом скромном тржишту културе остварује понекад и 80 одсто својих прихода, па изгледа да је управо стога и „заборављена“. Морам да приметим да је у целини код нас најмање развијен и културном политиком подржан социокултурни циклус музике. У њему нема ни Националне фонотеке (музеја звука), ни великих музичких издавача, ни симфонијских оркестара у сваком региону Србије (а сваки регион у нашој земљи има бар једно, а најчешће два професионална позоришта), итд. Ускоро ће, може и тај једини прави простор концертних дешавања да нестане. Па и манифестације попут Трибине композитора или Бемуса немају онај одјек који имају филмски или позоришни фестивали. Тако Коларац, који иако није по себи музичка установа, фактички попуњава велику празнину у овом ланцу вредности ? а са друге стране не добија адекватну друштвену подршку.

Колико се неке промене које би помогле Коларцу најбоље уклапају у постојеће правне оквире?

У Закону о култури (чланови 76 и 77) се наводи да „министарство, орган аутономне покрајине и орган јединице локалне самоуправе могу закључивати уговоре о суфинансирању пројеката у култури и без јавног конкурса, ако је реч о изузетно значајном пројекту... за те намене може се ангажовати највише до 25 одсто на годишњем нивоу од укупне масе одобрених буџетских средстава из става један овог члана за текућу годину”. Јавна средства се могу додељивати и за текуће расходе и издатке, и тада „сума не може премашити износ од 45 одсто од укупних текућих расхода и издатака установе културе”. Међутим, Коларчева задужбина је била одбијена за многе пројекте и на редовном конкурсу – а на примену ова два члана чека сувише дуго.

Ко би требало највише да се заузме за дефинисање статуса Коларца и како избећи понижавајућу ситуацију у којој би се све ослањало на солидарност?

До сада, сума коју је Коларац добијао била је вишеструко мања од ове коју закон предвиђа, али околности ковида 19 захтевају другачије реакције. И град Београд -који има највише користи од тога што је Коларац на његовој територији - и Министарство културе требало је да покажу самоиницијативу и спремност да се ситуација брзо реши, јер нема смисла само реаговати на притисак. Додуше, било је потребно три месеца притисака да би се решио проблем накнаде за самосталне уметнике, и уметнике који су имали уговоре, али били спречени да раде. Међутим, Коларац је сувише важан за нашу културу да би се пустио да сам нађе могућност опстанка - понижавајуће је да се скупља „фонд солидарности” - да се води crowdfunding акција за једну овакву установу. То се може урадити једном, и питање са каквим успехом, јер је публика Коларца већ учествовала у низу акција солидарности, а и сама не спадаја у финансијске елите. Потребно је да се донесе, у складу са законом, системско решење - прецизна одлука баш за Коларац. Поносна сам што сам пре две године, у име Унеско катедре за културну политику и менаџмент Универзитета уметности у Београду, примила признање ове установе, за нашу дугогодишњу сарадњу.