Ponižavajuće je stvarati fond „solidarnosti” za Kolarac

Mišljenje o nepovoljnoj poziciji Kolarčeve zadužbine i njenom značaju zanimljivo je čuti od Milene Dragićević Šešić, međunarodnog predavača kulturne politike i menadžmenta, nekada redovnog profesora na FDU (sada u penziji), istraživača, pisca i urednika. Objavila je brojne knjige i stručni je konsultant u kulturnoj politici i menadžmentu pri Evropskoj fondaciji za kulturu, Savetu Evrope, Unesku, Fondaciji „Marsel Hikter”, Pro Helveciji, Britanskom savetu. Bila je i rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu (2000-2004).

- Najbolje u srpskoj kulturi pokrenuli su upravo građani, kao pojedinci i udruženja, od Srpskog naučnog društva, Srpske književne zadruge, Matice srpske, Paviljona „Cvijeta Zuzorić” pa do Kolarčeve zadužbine. Neke od tih ustanova su danas podržavljene, što ih čini održivim”, ali to nije najbolje rešenje, jer se izgubila njihova samostalnost, pa i vrednost, duh, dok su druge sačuvale svoju nezavisnost, ali se stoga bore za opstanak. Kulturna politika ih ne prepoznaje kao „svoje” i prepušta ih tržišnim odnosima. Među njima najizrazitiji je slučaj Kolarčeve zadužbine, koja je mnogo više od toga. Ona je, za više od 140 godina svoga postojanja bila ne samo stožer permanentne edukacije, već muzički i debatni centar srpskog društva - naša najveća i najznačajnija koncertna dvorana, prva prava „žirirana” galerija, prva savremena ustanova za učenje stranih jezika -naglašava Milena Dragićević Šešić.

Kakvo mesto u našoj kulturi zauzima Kolarac?

Ova zadužbina je veoma prisutna u našem kolektivnom pamćenju i kulturi: ne postoji porodica koja nema neki artefakt - program Muzičke omladine i izuzetnog koncerta, ploče, udžbenike za učenje jezika. Naše muzičko obrazovanje je omeđeno svime što smo čuli u ovoj koncertnoj sali. Sećam se još čuvenog Karajanovog koncerta, ali i nastupa naših umetnika. Kolarac neguje sećanje na svog osnivača, ali i na sve ono što su različite generacije kulturnih radnika stvarale u toj zgradi, značajnom urbanom markeru Beograda. Kolarac je doprineo razvoju ukusa publike, posebno muzičke, ali i likovne, arhitektonske... Veliko je sve ono što je zadužbina učinila za naše doživotno obrazovanje. Omogućila je mnogima da iskorače izvan onog šta su nastavni programi, da popuni mnoge nedostatke obrazovnog i kulturnog sistema. Istovremeno, u ovoj kući postoje i mnogi umetnički programi koje ne nalazite u drugim ustanovama kulture, poput Kolarac laboratorije za digitalnu umetnost i nove medije. Zadužbina je spremna da inovira, eksperimentiše, odgovori novim izazovima, poput stvaranja, pre nekoliko godina, Saveta mladih u okviru projekta „Tejk over”.

Kako je vas ovakva ustanova upotpunila?

Kolarac je muzički hram, institucija koja mi je omogućila da proširim svoje vidike, preko njenih sopstvenih programa, ali i velikih i značajnih festivala. Posebna su mi bila značajna predstavljanja Edgara Morena ili Žaka Deride, koji je baš ovde, pred prepunom scenom i galerijom održao svoje predavanje u Beogradu. Bila je to preteča savremenog filozofskog pozorišta. Ova institucija nam je omogućila da čujemo ljude koji bi u nekim drugim okolnostima bili zarobljeni u okviru svojih katedri, fakulteta, dostupni samo svojim studentima. Poput brojnih ciklusa predavanja Ranka Radovića iz oblasti arhitekture i urbanizma, koja sam sa velikom strašću pratila u ovoj dvorani.

Kako u situaciji usled pandemije rešiti finansijske probleme ove zadužbine?

Veoma mi je teško kad vidim da se ne koriste ni postojeće zakonske odredbe koje bi omogućile veće i znatnije finansiranje ove institucije. Ona već godinama sama, na ovom skromnom tržištu kulture ostvaruje ponekad i 80 odsto svojih prihoda, pa izgleda da je upravo stoga i „zaboravljena“. Moram da primetim da je u celini kod nas najmanje razvijen i kulturnom politikom podržan sociokulturni ciklus muzike. U njemu nema ni Nacionalne fonoteke (muzeja zvuka), ni velikih muzičkih izdavača, ni simfonijskih orkestara u svakom regionu Srbije (a svaki region u našoj zemlji ima bar jedno, a najčešće dva profesionalna pozorišta), itd. Uskoro će, može i taj jedini pravi prostor koncertnih dešavanja da nestane. Pa i manifestacije poput Tribine kompozitora ili Bemusa nemaju onaj odjek koji imaju filmski ili pozorišni festivali. Tako Kolarac, koji iako nije po sebi muzička ustanova, faktički popunjava veliku prazninu u ovom lancu vrednosti ? a sa druge strane ne dobija adekvatnu društvenu podršku.

Koliko se neke promene koje bi pomogle Kolarcu najbolje uklapaju u postojeće pravne okvire?

U Zakonu o kulturi (članovi 76 i 77) se navodi da „ministarstvo, organ autonomne pokrajine i organ jedinice lokalne samouprave mogu zaključivati ugovore o sufinansiranju projekata u kulturi i bez javnog konkursa, ako je reč o izuzetno značajnom projektu... za te namene može se angažovati najviše do 25 odsto na godišnjem nivou od ukupne mase odobrenih budžetskih sredstava iz stava jedan ovog člana za tekuću godinu”. Javna sredstva se mogu dodeljivati i za tekuće rashode i izdatke, i tada „suma ne može premašiti iznos od 45 odsto od ukupnih tekućih rashoda i izdataka ustanove kulture”. Međutim, Kolarčeva zadužbina je bila odbijena za mnoge projekte i na redovnom konkursu – a na primenu ova dva člana čeka suviše dugo.

Ko bi trebalo najviše da se zauzme za definisanje statusa Kolarca i kako izbeći ponižavajuću situaciju u kojoj bi se sve oslanjalo na solidarnost?

Do sada, suma koju je Kolarac dobijao bila je višestruko manja od ove koju zakon predviđa, ali okolnosti kovida 19 zahtevaju drugačije reakcije. I grad Beograd -koji ima najviše koristi od toga što je Kolarac na njegovoj teritoriji - i Ministarstvo kulture trebalo je da pokažu samoinicijativu i spremnost da se situacija brzo reši, jer nema smisla samo reagovati na pritisak. Doduše, bilo je potrebno tri meseca pritisaka da bi se rešio problem naknade za samostalne umetnike, i umetnike koji su imali ugovore, ali bili sprečeni da rade. Međutim, Kolarac je suviše važan za našu kulturu da bi se pustio da sam nađe mogućnost opstanka - ponižavajuće je da se skuplja „fond solidarnosti” - da se vodi crowdfunding akcija za jednu ovakvu ustanovu. To se može uraditi jednom, i pitanje sa kakvim uspehom, jer je publika Kolarca već učestvovala u nizu akcija solidarnosti, a i sama ne spadaja u finansijske elite. Potrebno je da se donese, u skladu sa zakonom, sistemsko rešenje - precizna odluka baš za Kolarac. Ponosna sam što sam pre dve godine, u ime Unesko katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu, primila priznanje ove ustanove, za našu dugogodišnju saradnju.